vlog

  • Sort Blog:
  • All
  • Pisanje
  • Priče
napisati-blog-post

Kako napisati dobar blog post: 5 jednostavnih načina

Pisanje bloga je umetnost koja spaja kreativnost, strast i znanje. Međutim, da biste napisali dobar blog post koji privlači čitaoce, zadržava njihovu pažnju i inspiriše ih da deluju, potrebno je više od pukog niza reči. Ključ uspeha leži u strukturi teksta, koja služi kao kostur vaših ideja i misli. U ovom tekstu, otkrićemo kako da napišete dobar blog post koristeći proverenu strukturu koja će vašim rečima dati snagu i jasnoću.

 

Osnovna struktura

 

Struktura je najvažniji element pri kreiranju bilo kod teksta, posebno blog teksta.  Ona će vam omogućiti da napišete dobar blog post. 

I kada pišemo kratku priču, roman, slogan ili epistolarnu formu, jedan od važnih elementa je struktura. Nju možemo da zamislimo kao okvir ili formu u koju ćemo da smestimo ono što želimo da ispričamo. Nepotrebno je reći da kada imamo jasnu formu mnogo je lakše da ono što su nam ideja i tema, a zatim i sam sadržaj, jasno i koncizno poređamo i složimo. 

To bi značilo da je struktura pola posla kod pisanja blog posta. 

Zato ovo može da bude jedan od važnijih tekstova za vas, ako želite da pišete blog

 

Drugačije volim da je zovem Uvod – razrada – zaključak. Ovo je mantra koju morate da zapamtite šta god da pišete i ne samo da je stalno sebi ponavljate, već i da se podsećate u kom delu pisanja se trenutno nalazite. 

Ova struktura vam je verovatno poznata, jer to je i jedini način na koji su vas u školama učili pisanju. Važno je da istaknemo da iako manje-više svaki tekst ima uvod, razradu i zaključak, to čemu nam tekst služi menja sadržaj koji pišemo u kom delu, kao i fokus. 

 

Struktura teksta kada pišemo blog post

 

Kada pišemo za blog to može da izgleda ovako: 

UVOD – kod blog posta je najvažnije da budete konkretni, direktni i da privučete čitaoca da nastavi dalje s čitanjem. Dakle, bez opširnih opisa i rečenica čija je jedina funkcija da pokažu da znate da koristite prideve. Još bolje, bez prideva. Odmah nam kažite o čemu će u vašem tekstu da se radi i ako možete ubedite nas u to da ćemo bez ovog teksta mnogo da izgubimo. Dobro je da počnete sa pitanjem, duhovitom opaskom, provokacijom ili citatom. 

RAZRADA – razrada može da bude objašnjenje onoga što ste nam najavili u uvodu. Ono što može da nastane kao problem jeste gubitak pažnje tokom čitanja, posebno ako uzmemo u obzir da blog postovi najčešće imaju oko 1000 reči. Zato vi možete da nastavite čitanje ovog teksta i da shvatite kojim sve dodatnim razradama strukture ovo može da se prevaziđe i reši. 

ZAKLJUČAK – iako je ceo vaš blog prostor za interakciju i vrlo direktno obraćanje čitaocima, za razliku od pisanja drugih formi, kod blog posta zaključak je mesto gde možete da započnete konverzaciju, ali i ne samo to. Ako želite čitaoce da uputite na svoj proizvod, ovo je sjajno mesto da to i uradite. Takođe, ovde možete da ih pitate za mišljenje, savet ili ih ohrabrite da i oni nešto urade.

 

Vrste tekstova koje možemo objaviti kao blog post

 

#1 Lična priča

 

Za mene je ovo osnova bloga, ono što ga na neki način izdvaja od drugih formi pisanja i takođe ovo vidim kao razlog zašto su blogovi i doživeli toliku popularnost. Šta je specifično za ovu vrstu bloga? 

  • Pišemo u prvom licu; 
  • Iznosimo svoju ličnu priču ili mišljenje o određenoj temi; 
  • Pišemo tako što direktno uvodimo u temu, a zatim je razrađujemo kroz paragrafe (za blog post je uvek važno da budu što kraći);
  • Najvažnije je da pratite strukturu i da nižete priču ili kroz važne činjenice ili kroz razradu jedne teme ili koristeći neki drugi način (recimo pišete o svom savršenom danu kroz sate). 

 

#2 Spisak ili lista

 

Da li zato što naš mozak uživa u kreiranju reda i rasporeda ili zato što nam je ovaj način jednostavan za pamćenje i upijanje – ovo jedan od zastupljenijih načina pisanja bloga. Verovatno ćete već danas naići na neki čiji će naziv početi sa brojevima (10 načina, 5 saveta itd.). Na čega je važno da obratite pažnju? 

  • Ujednačite stavke o kojima pišete tako da imaju podjednako sadržaja; 
  • Pronađite neki sistem po kome ćete ređati spisak (od najlakšeg do najtežeg, najstarijeg do najmlađeg itd.); 
  • Ako je potrebno u okviru svakog dela kreirajte mini strukturu – kao što sam ja ovde uradila; 
  • Vodite računa da svaka stavka zaista bude opravdana i da s razlogom stoji tu gde jeste, nekada je možda bolje da ih bude manje, ali da budu konkretne. 

 

#3 Kako da… 

 

Tekst koji upravo čitate je ovako napisan. Iako je jedan od postova koji privlači pažnju i donosi čitanost, prvo upozorenje je da pišete ovaj post onda kada zaista možete nekoga da uputite u to kako da uradi ili nauči nešto. Jer ako vaši čitaoci kod treće stavke shvate da vi baš i ne znate o čemu pričate, verovatno ćete da izgubite njihove poverenje. Da li ste još sa mnom? 🙂 O čemu da pišete i na koji način? 

  • Ponudite savete o tome kako nešto da se uradi korak po korak, tako da na početku nemamo mnogo ili imamo problem, a do kraja imamo rešenje ili jasnu sliku o nečemu; 
  • I ovde je važno da delovi budu kratki, jasni i koncizni. Niko ne želi da uči kako da uradi nešto na komplikovaniji način, zar ne?; 
  • Dobro da imate svest za koga pišete, da kreirate tekst u skladu sa tim i da to negde i naglasite. Nekome ko već ima predznanje može da bude dosadno, a nekome ko ne zna mnogo o temi možda suviše komplikovano. Dakle pišete za konkretne ljude, ne za sve.

 

#4 Intervju

 

Jedno vreme sam verovala da je ovo najlakši način da dođemo do sadržaja i nisam dovoljno cenila ove postove. Oni mogu da vam donesu saradnju sa važnim ljudima, da vaš blog povežu sa drugim blogovima ili portalima, uz kvalitetan, a lako dostupan sadržaj, ali… Da ne biste upali u istu zamku, podeliću sa vama neke baš važne činjenice u vezi sa intervjuom uz pomoć kojih ćete da dobijete „više” od ove sjajne forme.  

  • Uradite istraživanje i posvetite se osobi koju ćete da intervjuišete; 
  • Probajte da pronađete formu koja će joj biti zanimljiva i tako svaki vaš intervju može da bude drugačiji (jedan od mojih omiljenih je leksikon intervju); 
  • Nikada ne postavljajte ista pitanja, pa makar se ljudi bavili istim poslovima, čak i ako pravite seriju intervjua, promenite bar jedno pitanje i to istaknite;
  • Izbegnite dosadna pitanja, opšta mesta, ono što bi svako pitao! 

 

#5 Proizvod 

 

Ako bi pratili neki razvojni put blog posta, onda bi on išao od lične priče do priče o brendu. Kroz ličnu priču iznosimo mišljenje o svetu oko nas, da bismo ovde izneli svoje mišljenje o nekom proizvodu ili usluzi. To može da bude proizvod ili usluga koju sami kreiramo, kao recimo ovaj post ili tuđi proizvod kom dajemo ocenu. Ovakva vrsta posta je u poslednje vreme često plaćena, ali ako ste novi u blogovanju, to može da bude i način da privučete brendove, tako što ćete da napišete post o njihovom proizvodu, da im pokažete kako vi to sjajno radite i da ih možda motivišete da počnu da sarađuju s vama. 

  • Neka bude jasno o kom proizvodu pišete, nemojte da se pravite da ne pišete o tome, jer će vaši čitaoci to svakako da shvate. Ljudi vole da čuju i pročitaju preporuku, posebno ako je ona smislena. 
  • Nemojte ni da imate previše ovakvih objava, jer to može da otera čitaoce. Ne želite da budete pokretna reklama, već osoba koja piše tekstove vredne pažnje. 
  • Ovu strukturu možete da koristite i drugim povodom, recimo kada pišete prikaze filmova ili knjiga, kulturnih događaja ili koncerata. 
  • Dobro je da imate strukturu ovog bloga na koju će vaši čitaoci da budu naviknuti i da već znaju šta da očekuju. Ona može da bude ovakva: proizvod – šta je u pitanju, cena i dostupnost – link ili adresa gde mogu da pronađu, prednosti – vaši razlozi zašto vam se dopada, mane – uvek možemo da nađemo manu, a ovo pruža osećaj vaše objektivnosti, preporuka – generalno mišljenje i zaključak. 

 

I za kraj najvažnije, nikada, ali nikada nemojte da objavljujete post čim ga napišete. Pustite ga da odleži. Volim da kažem ostavite ga da se kiseli bar jednu noć ili dan. Nakon toga mu se vratite i napišite drugu verziju. 

I još važnije, za pisanje naslova i podnaslova utrošite skoro isto vremena koliko ste na pisanje teksta. Prvo napišite bar 5 mogućih naslova, a zatim odaberite jedan. 

Ako vam ovaj tekst bude koristio, budite slobodni da mi pošaljete tekstove koji su nastali inspirisani njime. 

Srećno! 

kratka-prica

Efektna kratka priča – ili zašto je pisanje kratke priče slično ispijanju tekile?

Ko se jednom zaljubi u kratku priču, to je sigurno ljubav koja će dugo da traje. Prvo može da se desi ljubav kroz čitanje, logičan sled su police pune zbirki priča. A onda iz te ljubavi može da se rodi nova želja, ona da i sami napišete jednu, pa i više kratkih priča. Želim u ovom tekstu da vam opišem neke osnovne elemente koji će vam na jednostavan način pomoći da napišete efektnu kratku priču. Ili bar prve sa lakoćom napisane. 

Da vidimo prvo šta je to kratka priča, zašto je toliko volimo, zašto je popularna i zbog čega je svi rado pišemo ili bar čitamo?

Kratka priča – prirodna forma

Zamislite da ste se sreli sa prijateljem kog niste dugo videli i upustite se u razgovor. Opišete jedan događaj od prošle nedelje, pa onu osobu koja vas je baš iznervirala, onda fascinirano pređete na poklon koji pripremate za sestru. Kada ispričate svoje aktuelnosti, s pažnjom slušate šta osoba preko puta vas ima da vam kaže.

Šta se u stvari dešava u toku ovih razgovora? Niz kratkih priča koje imamo potrebu da podelimo. I kada postavimo stvar ovako, jasno vam je da mi svakodnevno već „pišemo” kratke priče, a da toga možda i nismo bili svesni. 

E sad, možete reći da taj susret ako potraje, a zna da potraje, to onda više i nije kratka priča već neki kraći roman. Gde je tu granica? U dužini razgovora, odnosno broju karaktera, načinu priče ili nečem trećem? 

Zašto je pisanje kratke priče slično ispijanju tekile?

Kad smo već u susretima, da nastavimo u istom duhu i sličnoj atmosferi. Možda ste izašli sa tom osobom i kao što znate ima različitih tipova izlazaka, a samim tim i priča koje se uz njih pričaju. Uz pivo se pripovedaju one duge, u nastavcima, a brze, efektne, u pauzama zabave se pričaju uz tekilu. Da, dobro ste pročitali. 

Baš tako je i sa kratkom pričom i romanom. Kratka priča je prosto kondenzovana u svakom smislu i baš zato izaziva snažne emotivne reakcije. Centralna poruka, ono što vam je važno da ispričate je rečeno direktno, bez mnogo okolišanja. Pored toga ona omogućava da se igrate detaljima, temama, situacijama koje možda nisu dovoljan materijal za roman, ali ovde vam omogućavaju da probate da ih efektno uklopite. 

Mogu da vam dajem različite primere i metafore, ali da se razumemo, ovaj ćete da razumete zaista suštinski i da zapamtite. Pivo se pije dugo, često ćete ići u wc, imaćete potrebu da nešto i gricnete i sve u svemu to će biti jedan usporen proces u svakom smislu. 

Ako ste ikada počeli i završili veče uz tekilu znate da je od samog početka do kraja tu sve brzo, intenzivno i glasno. U wc ako i odete toga se nećete sećati. I možda vam i celo veče negde uz put izmagli, ali će vam ostati onaj osećaj da ste se dobro proveli. I ostaće vam delovi večeri. Dok će drugi iščeznuti.  

E kratka priča su upravo ti delovi. Trenuci. Intenzivni i brzi. Emotivni. Direktni. 

Šta je zaista kratka priča?

Ako vam je jasna atmosfera da probamo sada da se fokusiramo i na neke konkretne savete uz pomoć kojih ćete moći lakše da napišete efektnu kratku priču. Pre svega da se zapitamo šta je konkretno kratka priča? I na koji način je najbolje da je pišemo. I to će biti osnovni fokus ovog teksta, a za kraj ću vam ponuditi nekoliko vežbi koje možete da koristite kao inspiraciju, onu koja radi brzo i efikasno. 

 

Ja sam najlaške definisala kratku priču kao fokus na detalj. Znate ono kad gledate neku sliku, turističku recimo, puno je ljudi, sitnih događaja, a vi onda svojom ličnom kreativnom kamerom za pisanje priča zumirate jedan događaj, detalj ili emociju. E to što ste zumirali, a onda i rešili da napišete, je kratka priča. Ono što je kod kratke priče ključno jeste da svi elementi priče – radnja, struktura, ugao pripovedanja, likovi – su tu u funkciji što boljeg prikazivanja toga što se zumirali. Još jedan važan element jeste da kratku priču možete da pišete iz bilo kog trenutka, jednostavno rečeno da krenete odakle vi želite. 

Upravo promatrajući ovako postavljeno objašnjenje kratke priče postoje određene karakteristike koje bi bilo dobro da uključite u svoju priču. 

Emocija – kratka priča traži jednu, jasno definisanu emociju.

Onu koju ćete vi kao pisac da prenesete i onu koju će vaši čitaoci jasno da prepoznaju i osete dok čitaju. Do te emocije je moguće doći krećući se iz različitih pravaca: žanra, ideje priče, same emocije koja vam je tema ili neke teme koja će da uključi emociju. 

Konciznost – kratka priča ne podnosi duge opise, oni su joj nepotrebni.

Pored toga traži da sve bude koncizno i poput one već pomenute tekile, kratko, brzo i da radi, da je efikasno. Kako bi se ovo postiglo koriste se različiti elementi koji nas dovode do konciznosti – metafore, opisi atmosfere koji istovremeno govore o likovima i ono najvažnije, pokazivanje kroz radnju, a ne objašnjavanje. Ova konciznost se ogleda u malom broju likova. Najčešće je to jedan glavni i par sporednih i svi su tu u funkciji glave priče. 

Fokus – šta god da pišete potrebno je da znate šta je u fokusu vaše priče. 

Šta je to što želite da ispričate, šta konkretno želite da ljudi osećaju ili misle dok čitaju vašu kratku priču? Ali načini na koje dolazimo do toga kroz različite forme i žanrove su različiti. Kod kratke priče je važno da svi elementi koji se uključe vode upravo ka toj jednoj stvari i jednom razlogu. Da je sve fokusirano baš ka tom razrešenju. 

Iznenađenje – kratka priča voli iznenađenja, odnosno vole je čitaoci.

Ja često mislim da oni koji su ljubitelji kratke priče su upravo ljubitelji te određene neizvesnoti koju ona nosi i iznenađenja koje se često pojavi na kraju ili već na samom početku. To iznenađenje može da bude i u formi, kombinovanju različitih elemenata ili prosto neočekivanosti unutar same priče. 

 

Kao i uvek, reći ću da je svako napisano pravilo tu, da bi neko bio spreman da ide mimo njega, ali opet tek nakon što ga usvoji i isproba bar jednom, pa da zna da za njega nije dobro. Ako se vratimo na početak to vam je kao da ste odlučili da malo pomešate pića, a i sami znate da neiskusni samo završe previše pijani. Verovatno bi se to desilo i sa vašim pisanjem, zato napišite nekoliko priča poštujući pravila, pa nakon toga miksujte i budite kreativni. Ako imate poteškoće u pisanju, fokusu, koncetraciji pri završavanju započetog teksta proverite da li je mentoring program Pišem knjigu! za vas. 

disciplina-i-pisanje

Disciplina i pisanje

Kaže meni jutros muž: „lako je tebi, ti si disciplinovana.” 

I to pokrene lavinu. Ne onu na koju ste verovatno pomislili, njemu sam samo klimnula glavom u maniru, šta ću kad jesam, kao da mi je pohvalio novu haljinu. Lavina je bila više usmerena na pisanje ovog teksta. Krenulo je od teme disciplina u pisanju, disciplina i pisanje i samo se otvorilo u pravcu narednih stavki. Ovo je tema kojom se intezivno bavim, pa je logično zašto sam lako napisala tekst. 

6 pravila za disciplinu i pisanje inspirisanih slatkom životnom situacijom

1. Čovek se ne rađa disciplinovan.

Dakle, nema toga neko jeste, neko nije. Radne navike se stvaraju. Moram da priznam da tek sada vidim svrhu u satima i satima sedenja i fokusiranog čitanja nekih knjiga za ispite. I ako ih se dosta i ne sećam, posebno teorijskih tekstova koji su morali biti pročitani, bilo je važno da ih pročitam, zapišem, delove zapamtim. Jasno mi je sada da je to jedna od stvari koja je rodila disciplinu. U tom trenutku za čitanje, a kasnije i za pisanje, ali i za bilo koju drugu vrstu rada. 

 

2. Disciplina znači završiti započeto.

A da bismo završili, moramo da počnemo. Često stvari želimo i maštamo o njima i dugo se pripremamo. Kod pisanja je to onaj deo koji je posvećen idejama i kreiranju istih. Ja sebi dam vreme da istražujem. Ali koliko god zabavno bilo, istraživanje može da bude i opasno jer otvara nove i nove prostore. Daje nove mogućnosti, konstantno ih šireći. Zato je važno početi sa procesom stvaranja, kreiranja, pisanja koja god da je vaša aktivnost u kojoj vam je potrebna disciplina. Važno je u jednom trenutku zaista i raditi, raditi, raditi.

 

3. Disciplina se stvara svakodnevnim radom. 

Vrlo često se kao metafora za ovo koriste mišići i vežbanje, maraton i trčanje. I tačna je to metafora, ali nekako mi je s jedne strane izlizana, a s druge se ne pronalazim skroz u njoj. Na mišiće i tegove se nikada nisam ložila i realno se, bez mišića i tegova u životu može. Na mom stolu su slike oba ultrazvuka iz perioda oko 14 nedelje trudnoće sa mojim ćerkama. To je onaj period kada ti kažu da sve jeste u redu, kada više nema toliko opasnosti. Kada shvatiš da je to to i da je potrebno da sačekaš još samo 6 meseci.

Devet meseci je potrebno da se stvori život, svaki dan po malo, svaki dan raste neki deo tela, razvija se i otpočinje neka funkcija da bi taj savršeni sistem mogao samostalno da funkcioniše. To je metafora. I možete da je razumete iako nemate ili ne želite da imate dete. Jer ste i vi tako nastali i taj osećaj je u vašem telu. 

 

4. Disciplina je tu kada znaš šta želiš.

Iza velikih uspeha stoji još veća želja i zacrtan cilj. I to je ono što stvara disciplinu. Verovatno vam je poznato da većina motivacionih knjiga počinju trenucima sa ivice, kada je život bio ugrožen i kada je pisac knjige spoznao da je potrebno da promeni sve, da je spreman za više, da ima dalje od toga. To je bilo dovoljno za disciplinu. Misao o konačnosti, smrti i našoj svrsi je ona koja prirodno donosi potrebu da stvaramo. Ja volim smrt kao motivatora, strah koji mi zaledi kosti i koji mi uvek da odgovor na pitanje šta je to što želim. Možemo da postavljamo ciljeve, ali cilj sam za sebe možda nas dovede do kraja procesa, a možda i ne. Odgovor na pitanje šta želim u životu i zašto može da nas disciplinuje da krenemo u ostvarivanje toga što otkrijemo kao odgovor. 

 

5. Disciplina ne podrazumeva savršenstvo.

Pomiri se sa tim da ne mora svaki napisan tekst da bude genijalan. Vrlo verovatno svaki napisan i neće biti, ali svaki napisan će te voditi do tog jednog koji će u sebi da sadrži neobjašnjivu magiju. Zato sedite, pogledajte na sat i da kažite sebi ok, pisaću sada sat vremena, neću gledati u telefon, neću dozvoliti da me bilo šta ometa, kada imam neku misao koja će da mi smeta, a sigurno ću je imati, brzo ću je zapisati na papir pored sebe, ostaviti je za kasnije. Ali sasvim, sasvim je moguće da ćete krenuti da pišete i da to neće biti to. Nema veze. Nastavite. Do kraja strane možda krene, a možda to samo ostane jedan prosečan tekst. Sutra je novi dan, prostor za novi tekst. Ako ne budete imali ovaj prosečan od danas, bićete na istom mestu. Ako budete, u mogućnosti ste da napredujete. 

 

6. Disciplina je potrebnija kada ti ne ide – kada ti ide, ide lagano.

Zamislite kada bi ona trudnica sa početka priče pri prvom osećaju mučnine rekla – ne mogu ja ovo, suviše je teško. Vrlo često neće biti ispunjeni svi uslovi za pisanje. To je samo razlog da naučimo kako da pišemo i kreiramo i kada uslovi nisu po našoj meri. 

Svi imamo ideju o nivou tišine koji nam je potreban da bismo se koncentrisali. Možda je to potpuno odsustvo bilo kakve smetnje, možda je lagani žamor, možda zvuk klasične ili hard rok muzike. Isto tako imamo ideju mesta na kom bi bilo idealno kreirati. Zamišljamo kuće u kamenu sa pogledom na planinu ili kolibe sa pogledom na more koje će da nas inspirišu da sednemo da radimo. Zamišljamo masivne stolove od drveta ili minimalistički prostor koji nas inspiriše.

Ali često kada imamo sve to, ne ide. Prošle godine sam jednom od polaznika mentorskog programa kada je rekao da ide na more i da će imati vremena da piše, rekla da ponese knjige da bi čitao, jer sasvim sigurno neće pisati. Pisanju nije potrebno mesto koje je inspirativno i prelepo. Pisanje je samo po sebi inspirativno i prelepo i čim se nađe nešto što će da se takmiči sa tom lepotom, kao zalazak sunca, ili odsjaj snežnih planina bićete u iskušenju da se priklonite toj lepoti. Nađite svoju tišinu. Možda je ona i glasna. Možda je i neuredna. Možda i … A možda je i sasvim drugačija od one koju ste izmaštali. Probajte da pišete u uslovima drugačijim od tih. Jer važno je da znate da je u okviru nje vaša lepota pisanja jedina lepa. Prepustite joj se. 

 

 

Disciplina zahteva vreme ili vreme zahteva disciplinu

 

Ova rečenica mi je samo bila lepa. Nemam objašenjenje za nju. Ali verujemo da ću je imati u narednim danima u kojima stvaram neke svoje ideje za pisanje. I disciplinovano ih zapisujem. 

Ako vi imate priču koja može da stoji iza ovog naslova, pišite mi. 

 

zasto-pisem

Zašto pišem?

Skloni smo da počinjemo mnogo stvari, a da ih malo završavamo. Prevedeno na jezik pisanja, skloni smo da pišemo mnogo naslova i velikih slova i sjajnih početnih rečenica, ali ne i da stavljamo tačku i završimo započeto. Zato je važno da pitamo sebe zašto pišem, jer od pitanja „zašto“ kreću svi odgovori.

Mnogo je razloga zašto bi neko mogao da poželi da dođe na radionicu pisanja i ovde ne želim da navodim vaše razloge, jer ne mogu, samo vi ih znate. Ali ću vam napisati svoje, možda vas inspirišu i pokrenu na pisanje.

Zašto ja pišem?

  • Pišem zato što tako razumem šta osećam.
  • Pišem jer na taj načim bolje vidim realnost.
  • Pišem jer tako stvaram svetove koji ne postoje.
  • Pišem jer tako komuniciram sa ljudima.

 

Takođe pišem da bi jednog dana moje ćerke znale kako sam se osećala u nekim situacijama, ja kao žena i majka i kao neko ko piše ili stvara bilo šta. A i da bih ja znala kako sam se osećala nekada, da ne udaram ponovo o zid, ako baš nema potrebe i da podsetim samu sebe da budem hrabra, baš kao što i druge podsećam u knjigama.

 

 

  • Pišem jer tako odgovaram sebi na pitanja, a imam utisak da vremenom imam sve više pitanja.
  • Pišem jer mi nekada nisu dovoljni ljudi koje znam, pa upoznam neke nove kroz likove koje napišem.
  • A nekada mi je i previše razgovora sa ovima koje poznajem, pa mi je potrebno da se nekih reči oslobodim kroz pisanje.
  • Pišem jer me opušta, uzbuđuje, plaši, zaljubljuje, dira, jer dok pišem drhtim i ne dišem ili istovremeno pevam i plačem.
  • Pišem jer se baš tada sećam proživljenih trenutaka i pisanje mi omogućava da ih ponovo doživim i osetim, vidim i shvatim.

 

Ali nisam uvek znala da su ovo moji razlozi za pisanje. Nisam čak ni uvek znala da želim da pišem. I da mogu da pišem sve ono što želim.

Šta je bilo potrebno da dodjem od želje do realizacije?

Bilo je potrebno da napišem:

drame, kratke priče, kritike, eseje, novinske članke, prodajne tekstove za mnoge smislene i manje smislene stvari, promašene pesme, ljubavna pisma nikada poslata i ona u tuđim fiokama zarobljena, dnevnike, snove, seminarske radove, scenarija, slogane, objave, dijloge, dve knjige, mnogo dramskih adaptacija i za decu priča.

I sve to da bih danas bila ovde.

A gde to?

Na mestu i u trenutku u kom sam poželela da moje znanje o pisanju ima dodatnu svrhu. Shvatila sam u jednom trenutku da imam čudnu sklonost da mislim da ono što ja radim dobro, svi rade dobro. Možda me nisu dovoljno hvalili kada sam bila mala, a možda prosto mislim da svi jesu sposobni da nauče i urade ono što vole i žele, posebno ako je to pisanje.

A onda sam poželela da naučim druge da pišu

Onda sam shvatila da baš i nisam u pravu. I da je mnogima teško da sagledaju to što kreiraju, da sklope u jasnu strukturu, da kreiraju plan, naprave cilj i uporno ga sprovode od početka do kraja.

Ali nije mi bilo dovoljno da samo želim da naučim nekoga alatima, to može da se pročita na netu. Ne. Poželela sam da budem pomoć i podrška za sve koji žele da ponovo ožive svoju strast za pisanjem i da napišu knjigu, priručnik, zbirku priča ili zbirku bilo kojih tekstova.

Mnogo je ljudi prošlo kroz moje radionice pisanje. Kao što sam rekla, različiti su razlozi za pojavljivanje i pisanje. Meni je uvek fokus bio na procesu, na tome kako se piše i koliko, koje blokade postoje i slično. Nikada nisam postavila cilj da neko uz moje mentorstvo kreira knjigu, celovitu i završenu. Zašto? Zato što nisam bila spremna da preuzmem odgovornost. A onda sam ovih dana shvatila da baš kao što se u mojim interaktivnim knjigama deli autorstvo, tako je i sa odgovornošću na radionicama. Ona pripada onome ko piše, koliko i meni.

Šta vas očekuje na mentorskom programu?

Ako želite da preuzmete deo te odgovornosti za svoju buduću knjigu koju ćete da napišete uz moju podršku, iskustvo i znanje, mentorski program Pišem knjigu! je dobro polazište.

  • Na tom programu ćete da shvatite šta želite da pišete.
  • Zašto do sada niste uspevali da započnete, nastavite ili završite tekst.
  • Koja je najbolja forma za temu koju ste odabrali.
  • Kako se grade struktura i likovi.
  • Koji su vam elementi potrebni za dobru priču.
  • I konačno, da bar 4 celovita teksta, kratke priče, dela buduće knjige koje ćete moći da razrađujete i kreirate do knjige u nadogradnji osnovne radionice.
jebe-mi-se-knjiga-vanja-tacka

Kako sam napisala i izdala svoju prvu knjigu Jebe mi se?

„Vanja, kako si napisala i izdala svoju prvu knjigu „Jebe mi se“?“

Nisam pomislila da pitanje – kako sam napisala i izdala svoju prvi knjigu Jebe mi se – može da ima odgovor koji je dovoljno širok da stane u blog tekst. Ali sam shvatila da me ljudi često pitanju kako napisati knjigu. Neki stidljivo i kako pitanje bude polu-skriveno često i ne dobiju odgovor.  A nekada vrlo otvoreno i direktno, čak tražeći i kontakt izdavača. 

knjige-autor-vanja-nikolic

Da krenemo od kraja. Da. Jer je moj početak dosta specifičan i u stvari nije krenuo od toga da sam ja sela i napisala knjigu. Tako prošla kreativni proces, fazu sređivanja teksta, pisanja druge i treće verzije knjige, potom lekture, korekture, pa traženja izdavača. Ne.

Ja sam prvo našla izdavača i knjigu sam pisala manje više po narudžbini i sve zaključke u vezi sa pisanjem sam izvukla posle. Tako sam počela da verujem da je izdavanje knjige autentična priča, baš kao i svaka priča koju pišemo. I takođe sam naučila neke stvari koje su se meni ispostavile kao važne za pisanje. Mislim da upravo ovo može da vam pomogne mnogo više od nekih tehničkih strana i informacija u vezi sa tim kako napisati knjigu. 

Knjiga se piše mnogo pre nego što stvarno počnete da je pišete. 

Knjiga nekada počne da se piše, a da toga niste ni svesni. To se dešava tako što pamtite svoju stvarnost, ali i zabeležite važne, emotivne, zanimljive životne trenutke. Tako što slušate dijaloge u prolazu i imate onaj osećaj za zamrzavanje trenutka. Znate ono kad hodate, sedite ili prosto živite u svom danu i od jednom vam se učini kao da je sve to deo nekog filma ili nečeg većeg. Ta slika od jednom za vas iza sebe ima priču i to je priča koju ćete možda jednog dana da zapišete. 

 

Dovoljno je da želite da napišete knjigu. 

Ja sam se plašila pisanja knjige. Iako sam pre te prve knjige napisala niz tekstova, drama, adaptacija, kritika, članaka i blogova prosto je ideja da sednem i napišem knjigu bila daleka i strašna. A sa druge strane sam to jako želela. Ono što sam posle shvatila jeste da me je ta želja i ako po malo i neatrikulisana i nejasna, samo intuitivna, držala kroz neke teške periode u životu, o kojima sam u stvari više pisala u drugoj knjizi. Kada mi je bilo teško, ja sam mislila da mora da bude bolje da bih pisala i podelila neke priče sa ljudima. 

 

Važno je da znate kakvu knjigu želite da napišete. 

Kao što sam rekla na početku, moj proces od pisanja do izdavanja je išao malo obrnuto ili bar ne tako pravolinijski. U jednom opuštenom razgovoru sa svojom urednicom sa kojom sam sarađivala na drugačiji način sam izgovorila kako bi izgledala ta moja knjiga. Posle sam u Jebe mi se knjigu i unela meni vrlo važan citat: Write the book you want to read. Ja sam njoj ispričala kakva je to knjiga, a ona je rekla ajde. Da, znam da to zvuči kao neka situacija iz snova ili je prosto nešto što je život poslao, a ja na to ajde nisam rekla hm, da li mogu, da li umem, već sam rešila da pišem. Takođe, iza te priče ima još priča i značenja, ali o njima drugi put. 

Najvažnije je da znate kako će da izgleda vaša knjiga – koja je njena forma. 

Moja knjiga se zove, u najmanju ruku specifično – Jebe mi se. To nije bio prvi naslov koji je bio u opticaju, ali su i svi drugi bili jednako drugačiji. Sve što se nalazi između korica te knjige podržava moju primarnu želju, a to je da se igram i da napišem baš onakvu knjigu kakvu sam želela da čitam. Knjigu kakve su bile mnoge dizajnerske, polu-prazne interaktivne knjige koje sam s oduševljenjem nalazila i kupovala u inostranstvu. 

 

Kada je knjiga izašla mnogi su se šokirali i zgrozili, a ja sam znala, kako je jedna novinarka primetila u tekstu – da sve što mislim o tim reakcijama sam već napisala u samom naslovu. Takođe sam znala da nisam pisala roman za NIN-ovu nagradu, niti posmoderne kratke priče. Pisala sam sasvim drugačiju samo svoju formu, interaktivnu knjigu, priručnik koja može da sklopi moju priču i moje reči u jednu celinu. Baš iz tog razloga sam svoje radionice usmerila u tom istom pravcu – u traženju sopstvene forme. Jer kao što ne govorimo svi isto, ne možemo ni da pišemo svi isto. Kao što su neki od nas izrazito vizuelni tipovi, baš zato je nekome potrebno da knjige imaju i vizuelne elemente. 

knjiga-rec-po-recKako napisati knjigu – uz kontinuirano i redovno pisanje.

Od trenutka kada sam se dogovorila da ću da napišem knjigu, do momenta kada sam urednici poslala treću verziju prošlo je tri meseca. Deluje kao da je to kratko vreme za napisati jednu knjigu, ali ja sam za ta tri meseca radila na knjizi svakodnevno najmanje pet, šest sati dnevno. A nekada i duže.  Ovaj pristup kontinuiranom i redovnom pisanju, ma šta da se spolja, i u meni dešava sam naučila na akademiji. Ovo je samo bio trenutak da ga još jednom utvrdim i da shvatim da to jeste put pisanja i da su disciplina i pisanje nerazdvojivi pojmovi. Da nema tu mnogo teorije, filozofije, objašnjavanja. U stvari da ima svega toga, ali tek nakon što ima kontinuiranog i posvećenog pisanja. 

 

I to je jedan od razloga zašto sam pokrenula mentorski program. Zato što znam i verujem da je moguće za odredjeno vreme napisati svoju prvu knjigu, a da je uz adekvatnu podršku to još lakše. Ukoliko imate neke započete rukopise, niste sigurni koje su najbolje forme, koliko vremena za pisanje da odvojite i sve u svemu stvar se razvlači i vidite kraj i celinu svom tekstu – pridružite mi se u mentorskom programu Pišem knjigu. U obzir dolazi pisanje priča, romana, priručnika, popularne literature, stručne literature, bilo koje celine koja je za vas važna i teme o kojoj imate šta da kažete.

A moja ideja je da se i sama upustim u pisanje svoje nove knjige, eto prilike da zajedno budemo deo kreativnog procesa. 

ciljna-grupa

Ko je moja ciljna grupa?

Mnogo vremena provodim na mrežama i kada malo bolje razmislim, nije to toliko čudna stvar. Prestala sam davno da čitam novine. I da nisam do sad i ne znam šta bih odabrala da čitam i opet bih prestala u nedostatku tog „dnevnog” sadržaja. Tako sam počela da pratim dosta ljudi. Da učim iz sadržaja koji pratim, da učim o ciljnoj grupi, marketingu, strategiji, algoritmu, novinama.  Ali da se ne lažemo, često shvatim da trošim vreme na gluposti. 

Uglavnom, mreže se menjaju i nisam sigurna da se menjaju zato što se to dešava u skladu sa našim potrebama, pre bih rekla da one menjaju naše potrebe. U poslednje vreme, posebno kako je gotovo ovo vanredno stanje imam utisak da je puno stručnjaka, da imaju ili samo žele da nam kažu mnogo toga i da svi daju fenomenalna rešenja. 

Kako da ovo i kako da ono, da bismo bolje i da bismo lakše, uz 10 načina ili 3 rešenja, kroz odavanje tajni ili otkrivanja istine.

Razume se, zakačim se i ja na to, osim kada mi postane previše i kada se baš zasitim. Trenutno sam se umorila od saveta i imam utisak da je toliko rešenja, ali da ništa ne reševa moj problem. A onda sam se zapitala: 

 

U čemu je moj problem? 

Moj problem je što ne želim baš skroz da se uklopim u šablon – to mi je inače problem u životu.

Moj problem je što moja radionica, knjige i priručnik jesu moji proizvodi, ali više uživam u tome da ih pišem, pa zaboravim da ih prodajem. 

Moj problem je što verujem da koliko god je za pisanje potrebna disciplina, za pravu kreaciju je potrebna sloboda. Kako vi shvatate slobodu? Za mene je recimo da jedan period nestanem, da bih se inspirisala i stvarala. 

 

slagalica

 

I da se razumemo nijedan savet o sadržaju, prodajnoj strategiji, ciljnoj grupi, nijedan izazov ne rešava ovaj moj problem. A probala sam, nije da nisam. 

Ciljna grupa

Kada se bavite ciljnom grupom, ključ je da shvatite koji problem je potrebno nekome da rešite. A ciljna grupa je zadatak koji je uvek na vrhu liste kada želite da nešto kreirate i prodate. 

Imam ja svoju ciljnu grupu, znam ko ste vi, šta vam je problem i nudim ja vama neka rešenja. Ali znate šta? To nekad i ubija moju kreativnost, a ona mi je potrebna za rad i za život i za disanje i za ljubav i za deljenje i za zahvalnost. Za sve. 

Zato sam rešila da ja lepo slušam sebe, ako ne uradim pravu stvar, onu koju mi savetuju stručnjaci. Već da sama rešim svoj problem. Kako? 

Sama sebi ću da napišem rešenja: 

 

  • Nisu svi saveti za svakoga, baš kao što jedno rešenje ne može svima da reši problem. 
  • Kreativnost se razvija disciplinovanim radom stvari koje nas ispunjavaju. 
  • Možeš nekoga da pozoveš da se igrate, ali ako si zaboravio loptu, ništa od igre. Ne zaboravi da se igraš – daj nekom priliku za igru. 
  • Uspešni su oni koji veruju u svoju ideju, a ne oni koji veruju u kopiranje i slepo praćenje tuđih ideja.

 

Ako se pronađete u nekom od ovih rešenja, slobodno ga preuzmite. Ipak savetujem vam da pre toga pokušate da kreirate sami svoje rešenje. Ovo je malo drugačiji tekst o ciljnoj grupi, koji vas motiviše da koliko god mislite o njoj, mislite i o sadržaju, da kreirate, da pišete.

pisanje-bez-greske

Pisanje bez greške!

Svi smo nekada uradili najgoru stvar ikada, grešili, prosuli, razbili, povredili, pali. 

I verovatno se stidimo toga. 

Retko to ističemo. 

U stvari, voleli bismo da se to nikada nije ni desilo.

I trudimo se da potpuno izbrišemo situaciju iz svoje svesti. 

A šta ako bi vam rekla da je upravo to mesto odakle je potrebno da krenete?!

 

Da, baš od te greške. Linije koja nije dovoljno precizno povučena. Teksta koji je pun je grešaka. Večere koja je završila u kanti za đubre, zato što je bila nejestiva. 

Greške nam govore idemo opet. Greške nas teraju napred. Greške nas udare u dupe. 

Pokušaji koji su se možda i pretvorili u uspehe nakon sati i sati proveravanja ima li ovde neke greške, postanu samo jedna u nizu dobro urađenih stvari i na žalost vrlo brzo je zaboravimo. 

A greške zapamtimo i ako smo dovoljno pametni iz njih učimo. Zapamtimo ih jer bole, jer znamo da možemo bolje, jer želimo više. 

Moja poslednja greška je cela štampana i zove se Plašim se! Ne, ne mislim da je cela knjiga pogrešna, naprotiv, prilično sam zadovoljna njom, ali gde sam pogrešila. Nisam uradila poslednju verziju knjige. Bila sam umorna, približavao se rok i mislila sam da je to dovoljno dobro. Pustila sam da ode tako. I? 

Ništa. Sada znam da ću da čitam još jednom i još jednom.

 

pisanje

Zašto su deca tako savršena bića? Zašto razumeju stvari bolje od nas? Zašto se tako lako usude iako nemaju pojma? Zašto misle da mogu, pa i kad ne uspeju i dalje misle da mogu?

Zato što su nesavršeni u svojoj savršenosti. 

I zato što nemaju pojma šta znači biti savršen. 

Prosto su takvi kakvi jesu. 

Prljavi, musavi, puni energije, zaigrani, rešeni da nešto postignu, čak i ako je nemoguće. 

Jer oni i ne znaju da je nemoguće. 

Jer za njih nije nemoguće. 

Oni samo još nisu uspeli, ali sigurno hoće. 

I ono što je najvažnije njima ne smetaju razderana kolena, krvavi laktovi, razbijeni nosevi, pocepane pantalone. Oni se time hvale, svima ih pokazuju jer to su dokazi da su ipak uradili, iako su se plašili i mislili da ne mogu. 

 

Postoji jedna vežba koja će vas uvek podsetiti da uvek može gore i da to nije samo fraza koja se izlizala. Vežba ide ovako. 

 

Pokušajte da napišete najgoru moguću rečenicu. 

Ili pokušajte da napišete najbesmisleniju priču. 

Ja sam to upravo uradila. 

Samo sam puštala da sve o greškama što mi padne na pamet izbacim na papir. I neću sređivati. Neću pustiti drugu verziju. Neću se truditi da bude bolja ni savršena. 

Jer ću tako znati da i kada je najgore i puno grešaka, sasvim je ok. 

 

Napišite svoju najgoru priču ikada i okačite je iznad radnog stola. Svaka sledeća će garantovano biti bolja. 

proces-pisanja

Kako shvatiti proces pisanja?

Proces pisanja kao i proces pripremanja drva za zimu, kao i svaki drugi proces kreiranja i stvaranja je isti – potrebno je vreme.

Drva za zimu se pripremaju na proleće

Jutros me je probudio zvuk motorne testere. 

Ako ste ikada bili na selu ili u gradovima gde se loži, onda vam je taj zvuk poznat. 

Iritantan je. Jedan je od onih koji biste voleli da što pre nestane. 

Ali ako ga duže slušate pređe iz iritacije u neku vrstu meditativnosti. Onda može da vas odvede dva, tri koraka dalje, iza onoga što je prvi utisak. 

 

Uostalom tako je sa svim stvarima u životu. 

Protivno svim pravilima i logici ustala sam, otvorila prozor i vratila se u krevet. Oštar vazduh je sad nesmetano ulazio, zvuk je bio još jači, a ja sam se prepustila slikama koje su iskrsavale preda mnom. 

 

Promrze ruke iznad šporeta. 

Pucketanje vatre.

Bakine izborane ruke ubacuju još koje drvo. 

Pita mami mirisom i čini te gladnim iako to nisi. 

Drvo s kojim se podupiru vrata od rerne. 

Ostavljanje najvećih komada drva za noć, jer sporije gore. 

Žar koji zatekneš ujutru. Vatra tinja, ali se još nije ugasila. 

 

Niz mi je preknuo glas… 

 

Mogu li da obučem majicu kratkih rukava? 

 

Shvatila sam da je maj. Skoro leto. I da ko god da seče ta drva, ne seče ih za sutra ili prekosutra, za sledeći mesec. Ne. Drva za zimu se pripremaju u proleće. 

 

drvo-govodi

 

Dajte sebi dovoljno vremena 

Dovoljno vremena za nekoga je mesec dana, za drugog godinu ili samo jedna nedelja. Potrebno je da znate koliko je vama potrebno vremena i da nekako ograničite to svoje vreme. Potrebno je da znate koliko vam vremena treba da sredite svoja drva. Da ih kupite, donesete, isečete, nađete im mesto, sredite ga, pa ih tu slažete. Jer pisanje je i prikupljanje materijala, kreiranje koncepta i ideje, ali i brisanje i novo pisanje. 

 

Budite svesni procesa

Moguće je da vas je početna ideja izuzetno ponela i motivisala. To je onaj zvuk motorne testere koji sam ja jutros čula. Bučno je, intezivno i teško da bude neprimećeno. I apsolutno ne znači da će sutra da se dogodi vatra. Potrebno je da prođe period od maja do oktobra, dakle četiri godišnja doba da se dođe do cilja. Baš kao i u životu i u pisanju imamo godišnja doba i njihovu smenu. Imamo proleće, leto, jesen i zimu. Periode kad nam ide i kada cvetamo i one kada je sve mirno, jer se plodovi pripremaju da sazru. 

 

Krenite iz početka 

I kada prođete ceo proces, kada uspete da se zagrejete, da uživate u vatri i svim njenim blagodetima, budite svesni da nakon toga sledi ponovno sečenje drva. Koliko god truda uložili u ovo što trenutno radite, imaćete rezultat, ali kada to prođe, potrebno je da opet uđete u proces iz početka, na isti način. Verovatno ćete biti pametniji, iskusniji, brži, spretniji, ali put je uvek isti i uvek je potrebno preći sve tačke procesa

 

Verujem da je učenje procesa pisanja jedna od važnijih lekcija o pisanju, da biste stigli od sečenja drva, do vatre. Da biste shvatili da umete i možete. Da od knjige iz mašte dodjete do knjige u ruci. Na mentorskom programu za pisanje knjige prolazimo kroz sve tačke procesa pisanja, put je jasan i dobro strukturiran, ali ostavlja prostor i za slobodu u stvaralačkom izrazu. Uz podršku grupe istomišljenika, koji su na sličnom putu stvaranja, osećate se snažno i zaštićeno. Kroz upoznavanje procesa dobijate sigurnost koja vas prati i u budućim pisanjima.

pisati-15-minuta-dnevno

Kako pisati 15 minuta dnevno?!

U vreme korone sam shvatila jednu vrlo važnu stvar. Ljudi se razdvajaju u dve kategorije. One koji imaju decu i one koji nemaju decu. Ovi bez dece ne znam šta su sve postigli i na koje važno mesto su u sebi stigli. Ovi sa decom znam gde su, i dalje sa decom, u sobi, među igračkama, u pokušaju da se sete gde im je dupe, a gde glava i da se sete kako se zovu, jer su uglavnom mama i tata. 

A kakve sve to veze ima sa pisanjem? Eee, sve kod mene ima veze sa pisanje, samo sam napravila malo veći uvod u temu kako da pišete 15 minuta dnevno. 

Dakle, ovi bez dece verujem  da su ostvarili bar deo svojih postavljenih ciljeva, završili nekoliko kurseva, par puta preslagali ormare i šta je sve već bilo na onim spiskovima koji su nam pomagali kako efektno da provedemo vreme u karantinu. 

Ja kao deo ove druge kategorije sam ostala na želji. Nisam se usudila ni da planiram, a uradila sam. To što sam ipak sve vreme držala radionicu pisanja mi je bio vrhunski poduhvat i suštinsko uživanje. 

Šta sam radila?

Između ostalog sam pratila nekoliko izazova. Sto dana ovoga i onoga. Malo su me ljutili. Pa su me mnogo ljutili, pa sam ih posmatrala sa vrlo racionalnog stanovišta. Pitala sam se zašto bismo svi morali da se izazivamo na nešto, nije to prirodno da si toliko dana inspirisan, niti da imaš šta da kažeš. Onda sam shvatila, i sebi rekla jedno prosto: ne seri. Budi iskrena prema sebi, ljubomorna si jer ti nemaš to vreme koje neko drugi ima. Volela bi i ti da radiš 100 dana izazova. 

Ok, ali gde je tu tekst? Sad već gubite strpljenje jer vam ništa pametno nisam rekla o 15 minuta pisanja. 

Čekajte, stižemo i do toga.  

I rešim ja da ipak nešto uradim. Pogledam oko sebe, knjiga koju sam zamislila da čitam je baš obimna, da ne kažem debela. Kurs koji sam uplatila sam čitala pred spavanje dok nisam shvatila da na kraju svakog poglavlja ima test, a da se ja ustvari ničega pročitanog ne sećam i da bi bilo lepo da mu se ozbiljnije posvetim. Od redovnog meditiranja sam odmah odustala, jer je primarni uslov tišina.

Dobro, ‘ajde da pišem. Kad već toliko pričam o tome da samo treba sesti i pisati i da je najbolji metod svaki dan po malo, makar 10 minuta, ‘ajde da probam ja to što drugima savetujem. 

kako-pisati-15-minuta-dnevno

Prvi korak 

Odluči se gde ćeš da pišeš? Hm, dnevnik nije za ovo. Praznih papira više nemam. Ne, nije zato što je vreme korone pa ne radi prodavnica. Već zato što se moja petogodišnja ćerka pretvorila u umetnicu koja je već potrošila pola šume i pored našeg negodovanja i željom za recikliranjem. Umesto da ona crta po onim štampanim primercima koji ničemu ne služe, ja štampam po njenim crtežima. Ne pitajte kako uspevam da pročitam to. 

Ok, kucaću na kompu, taman mogu da iskoristim tekst za još nešto. 

Drugi korak 

Pronađi dovoljno mirno mesto na kom ćeš moći da budeš fokusiran 15 minuta. Mesto, mesto, pa još mirno. Evo da probamo za stolom, neće me ometati. 

Treći korak

Počni da meriš 15 minuta. Ok. Krenula.

Mama… Gde su mi papiri? 

Ustala, dala papire, vratila se, nastavila. Da li se sad ovo računa? Ništa, ‘ajde iz početka. Počinjem da pišem.

Hoćemo za ručak špagete? 

Aha. Nisam sigurna da sam čula pitanje, samo klimam glavom. 

Moramo onda u prodavnicu. Mislim da je red. 

Aha. I dalje ne znam šta je pitanje, verovatno je ok da i dalje klimam glavom.  

E nije red, idem odmah. 

Aha.

Mama, daj mi vode. 

Traži od tate. 

Otišao je u prodavnicu. 

Gde?

Gasim štopericu. Ustajem. Dajem vode. 

Mico, mama nešto piše, idi crtaj, pa ćemo da se igramo za 15 minuta. 

Dobro. 

Opet uključujem štopericu. Pišem.

Čujem plač bebe. Možda nije moja beba. Plač je glasniji. Možda, ipak nije moja beba. 

Mama, beba plače. 

Ok, jeste moja beba. 

Zaboravila sam da isključim štopericu. Kada sam ponovo pogledala na sat izgledalo je kao da sam pisala sat i po vremena. Nije loše, osim što nije realno. 

 

I šta u stvari želim da vam kažem? Pređite na poslednji korak za zaključak. 

 

bela-posteljina-razbacana

Četvrti korak

Možda nemate decu, možda trenutno niste u karantinu, jer ko zna kada čitate ovaj tekst, možda imate savršene uslove i deluje vam kao da je sve što pišem preterivanje. Da se razumemo, jeste. Ali da se malo bolje razumemo i nije. Jer čak i da nemate decu, niste u karantinu i imate vreme i prostor vrlo je verovatno da ćete sami sebe da sabotirate u pisanju. Možda ne prvi dan, možda ne drugi, ali peti i šesti sigurno hoćete. 

Zato je četvrti korak da postavite sebi izazov. Ali ne onaj koji drugi ispunjavaju, ne onaj koji ćete da radite zbog nekoga, da se vidi, ne. Takav izazov nikada nećete ispuniti, tako da ne morate ni da počinjete. 

 

Zašto ja nisam pratila 100 dana instagrama izazov? Zato što me ne zanima, ne loži, nije moj način da se izražavam, frustriraju me lajkovi i sejvovi, broj pratilaca i sve oko čega se vrti ta platforma. Ali u trenutku kada sam pomislila da svaki dan pišem blog, shvatila sam da je to to. Jer sve vreme mi samo nedostaje da pišem, ne dnevnik, ne crtice i ideje, da napišem celovit tekst. 

I evo ga. 

Za ovaj mi je bilo potrebno 20 minuta u krevetu, za laptopom, u 22.30 kada su već svi spavali. Vreme koje inače ne bih radila ništa posebno pametno. Vreme koje je potrebno da se napiše jedan tekst. 

sahara

Putopis srca: Maroko i lekcije koje nosim

U svetu pisaca, putovanja su više od pukog premeštanja iz tačke A u tačku B. Ona su portal kroz koji se ulazi u novi svet inspiracija, priča i lekcija koje oblikuju naše pisanje i šire naše horizonte. Na programu „Pišem knjigu“, koji vodim, jedan od segmenata obuke je upravo kako se piše putopis, učimo kako putopis može postati moćno sredstvo za povezivanje sa čitaocima, kroz koje prenosimo svoja iskustva, strahove, iznenađenja i otkrića. Ova priča koja sledi nije samo o Maroku; ona je otkriće unutrašnjih pejzaža jednog putnika koji se susreo sa strahom, neizvesnošću, ali i lepotom nepoznatog.

Ako smo mi sami dovoljno egzotični, svaka destinacija može da nam bude takva.

Egzotične destinacije su daleke zemlje, pune skrivenih darova prirode, dugih savršenih peščanih plaža i toplog mora. Mesta na kojima žive ljudi spremni da vas na svaki mogući način ugoste, da učine vaš boravak iz snova što lepšim. 

Egzotika je osim toga i sinonim za skupo, nepristupačno ili pristupačno samo nekima, pa često zbog toga svi ti nestvarni predeli i fenomenalni ljudi ostaju deo naših najdivnjijih snova. Ali, da li zaista mora da bude tako? 

 

Postoje destinacije koje se možda ne predstavljaju kao egzotične, ali svakako to jesu. Jedna od njih je Maroko. I ovo bi moglo da bude iskustvo jednog putnika u Maroku, ali ustvari je moje iskustvo straha u Maroku. Zašto?

Da krenemo od Maroka, pa ćemo stići do straha. 

 

kako-se-pise-putopis-maroko

 

Maroko, izmedju straha i egzotike

Maroko miriše. Od momenta kada zakoračite na njegovo tle, sve jeste drugačije. Boje su življe, ljudi glasniji, ukusi intenzivniji. I sve vam se dopada, osim jezika koji ne poznajete i nepredviđenih situacija i okolnosti. 

Kada putujemo učimo o mestima na koja smo otišli, ali učimo i o sebi, nekada mnogo više nego što mislimo. Moje učenje je bilo intenzivno i važno. Moje učenje se ticalo straha i toga koliko smo spremni da ne verujemo drugima, pa ni sebi. 

 

U Maroku se od destinacije do destinacije putuje autobusom. Postoje državni autobusi za koje je važno kupiti kartu, nekada i danima unapred, i privatni, koji idu stalno, ili svako malo, ili „evo samo što nije“. I putuje se taksijem, od grada do grada, i to često košta isto kao autobus, za dve ili više osoba. 

Mi smo taksi situaciju izbegavali. Sve drugo nam je delovalo sigurnije, ali smo u jednom trenutku bili prinuđeni na nju. Došli smo isuviše kasno u Marakeš, a isto veče je trebalo da budemo u Esauiri, malom primorskom mestu na jugu Maroka. Autobusi više nisu išli, stanica je bila zatvorena, a pored je bio niz taksija. 

Marokanci znaju šta vam treba i ne libe se da vam to i ponude. Oni su u svojoj suštini prodavci, i hteli ne hteli, na ovaj ili onaj način oni će da vam prodaju i verovatno će da prođu dobro, dok ćete vi mislite da ste vi prošli bolje.

 

marakes-maroko-putopis

 

Zato ni ovaj put nisu čekali. Taksista nam je prišao i pitao kuda idemo. Rekli smo. Ponudio je da popijemo čaj. Seli smo i čekali. Vratio se i rekao da njegov prijatelj ide za Esauiru i da može da nas poveze. Da li želimo?

Mi smo se domunđavali, ko je sad prijatelj i šta hoće, zašto nas on ne vozi, svašta nam je padalo na pamet, al nismo imali izbora. Pristali smo. 

U Maroku se slabo priča engleski. Francuski je pored marokanskog zvaničan jezik. Mi smo francuski natucali. I tako, stali smo na ćošak ulice i čekali. Stigao je taksi. Prva sumnjiva stvar jeste da je bio drugačije boje od svih koji su se vozili po Marakešu. Bio je plav, dok su ostali bili žuti. Izašao je mladić, tražili su novac unapred, kad smo ga dali, rekao je da možemo da uđemo.

Taksiji su većinom oni nekadašnji mercedesi, kod nas poznati kao ciganski. Iznutra su u koži ili krznu i na prozorima imaju zavese, crne.

Delovalo je zastrašujuće. Bila sam prestrašena.

Krenuli smo. Videla sam otmicu. Sve mi je bilo sumnjivo. Što usporava pored drugih taksista i nešto priča, a onda vozi jako brzo. Što nas ispituje. Smirila sam se tek kada mi je telefon pokazao da definitivno idemo u pravcu Esauire. Mislim da sam malo i dremnula, ne sećam se. Znam da sam u jednom trenutku shvatila da pada mrak, da je zalazak sunca nestvaran i da mi prija vazduh koji ulazi kroz širom otvorene prozore. I uskoro smo i stigli. 

Izašla sam, uzela svoj kofer i konstatovala da sam živa i zdrava. Pre nego što sam krenula da ga vučem po staroj kaldrmi, sela sam na zidine. Zapitala sam se, šta se to desilo? 

 

Desio se Maroko.

putopis-maroko

 

U njemu bojama odvajaju taksije kako bi se znalo iz kog su grada, zato smo se mi vozili plavim, jer je to boja Esauire. Momak koji nas je vozio imao je 23 godine, ženu i dvoje dece. Rekao nam je da smo mi već zakasnili sa pravljenjem dece, šalio se i pokušavao je ceo put da bude prijatan, ali ja to od mog straha nisam shvatala. Vozio je ceo taj dan i čekao je da vozi nekoga nazad za Esauiru da bi mu se put isplatio, žurilo mu se kući, verovatno je bio i gladan.

Zato je vozio brzo. Nije imao nameru ni da nas kidnapuje, ni da nas opljačka. Samo je želeo da što pre stigne kući, jer ga i sutra čeka radni dan. Dao nam je svoj broj telefona, ako nam nešto zatreba dok smo tu. 

 

Tako je za mene Maroko postao i ostao egzotična destinacija. Jer egzotika je sve što mi poželimo da bude. Egzotika je iskustvo koje nikada nećemo zaboraviti i putovanje iz koga ćemo nešto naučiti. 

Loading new posts...
No more posts