vlog

  • Sort Blog:
  • All
  • Pisanje
  • Priče
proces-pisanja

Kako shvatiti proces pisanja?

Proces pisanja kao i proces pripremanja drva za zimu, kao i svaki drugi proces kreiranja i stvaranja je isti – potrebno je vreme.

Drva za zimu se pripremaju na proleće

Jutros me je probudio zvuk motorne testere. 

Ako ste ikada bili na selu ili u gradovima gde se loži, onda vam je taj zvuk poznat. 

Iritantan je. Jedan je od onih koji biste voleli da što pre nestane. 

Ali ako ga duže slušate pređe iz iritacije u neku vrstu meditativnosti. Onda može da vas odvede dva, tri koraka dalje, iza onoga što je prvi utisak. 

 

Uostalom tako je sa svim stvarima u životu. 

Protivno svim pravilima i logici ustala sam, otvorila prozor i vratila se u krevet. Oštar vazduh je sad nesmetano ulazio, zvuk je bio još jači, a ja sam se prepustila slikama koje su iskrsavale preda mnom. 

 

Promrze ruke iznad šporeta. 

Pucketanje vatre.

Bakine izborane ruke ubacuju još koje drvo. 

Pita mami mirisom i čini te gladnim iako to nisi. 

Drvo s kojim se podupiru vrata od rerne. 

Ostavljanje najvećih komada drva za noć, jer sporije gore. 

Žar koji zatekneš ujutru. Vatra tinja, ali se još nije ugasila. 

 

Niz mi je preknuo glas… 

 

Mogu li da obučem majicu kratkih rukava? 

 

Shvatila sam da je maj. Skoro leto. I da ko god da seče ta drva, ne seče ih za sutra ili prekosutra, za sledeći mesec. Ne. Drva za zimu se pripremaju u proleće. 

 

drvo-govodi

 

Dajte sebi dovoljno vremena 

Dovoljno vremena za nekoga je mesec dana, za drugog godinu ili samo jedna nedelja. Potrebno je da znate koliko je vama potrebno vremena i da nekako ograničite to svoje vreme. Potrebno je da znate koliko vam vremena treba da sredite svoja drva. Da ih kupite, donesete, isečete, nađete im mesto, sredite ga, pa ih tu slažete. Jer pisanje je i prikupljanje materijala, kreiranje koncepta i ideje, ali i brisanje i novo pisanje. 

 

Budite svesni procesa

Moguće je da vas je početna ideja izuzetno ponela i motivisala. To je onaj zvuk motorne testere koji sam ja jutros čula. Bučno je, intezivno i teško da bude neprimećeno. I apsolutno ne znači da će sutra da se dogodi vatra. Potrebno je da prođe period od maja do oktobra, dakle četiri godišnja doba da se dođe do cilja. Baš kao i u životu i u pisanju imamo godišnja doba i njihovu smenu. Imamo proleće, leto, jesen i zimu. Periode kad nam ide i kada cvetamo i one kada je sve mirno, jer se plodovi pripremaju da sazru. 

 

Krenite iz početka 

I kada prođete ceo proces, kada uspete da se zagrejete, da uživate u vatri i svim njenim blagodetima, budite svesni da nakon toga sledi ponovno sečenje drva. Koliko god truda uložili u ovo što trenutno radite, imaćete rezultat, ali kada to prođe, potrebno je da opet uđete u proces iz početka, na isti način. Verovatno ćete biti pametniji, iskusniji, brži, spretniji, ali put je uvek isti i uvek je potrebno preći sve tačke procesa

 

Verujem da je učenje procesa pisanja jedna od važnijih lekcija o pisanju, da biste stigli od sečenja drva, do vatre. Da biste shvatili da umete i možete. Da od knjige iz mašte dodjete do knjige u ruci. Na mentorskom programu za pisanje knjige prolazimo kroz sve tačke procesa pisanja, put je jasan i dobro strukturiran, ali ostavlja prostor i za slobodu u stvaralačkom izrazu. Uz podršku grupe istomišljenika, koji su na sličnom putu stvaranja, osećate se snažno i zaštićeno. Kroz upoznavanje procesa dobijate sigurnost koja vas prati i u budućim pisanjima.

pisati-15-minuta-dnevno

Kako pisati 15 minuta dnevno?!

U vreme korone sam shvatila jednu vrlo važnu stvar. Ljudi se razdvajaju u dve kategorije. One koji imaju decu i one koji nemaju decu. Ovi bez dece ne znam šta su sve postigli i na koje važno mesto su u sebi stigli. Ovi sa decom znam gde su, i dalje sa decom, u sobi, među igračkama, u pokušaju da se sete gde im je dupe, a gde glava i da se sete kako se zovu, jer su uglavnom mama i tata. 

A kakve sve to veze ima sa pisanjem? Eee, sve kod mene ima veze sa pisanje, samo sam napravila malo veći uvod u temu kako da pišete 15 minuta dnevno. 

Dakle, ovi bez dece verujem  da su ostvarili bar deo svojih postavljenih ciljeva, završili nekoliko kurseva, par puta preslagali ormare i šta je sve već bilo na onim spiskovima koji su nam pomagali kako efektno da provedemo vreme u karantinu. 

Ja kao deo ove druge kategorije sam ostala na želji. Nisam se usudila ni da planiram, a uradila sam. To što sam ipak sve vreme držala radionicu pisanja mi je bio vrhunski poduhvat i suštinsko uživanje. 

Šta sam radila?

Između ostalog sam pratila nekoliko izazova. Sto dana ovoga i onoga. Malo su me ljutili. Pa su me mnogo ljutili, pa sam ih posmatrala sa vrlo racionalnog stanovišta. Pitala sam se zašto bismo svi morali da se izazivamo na nešto, nije to prirodno da si toliko dana inspirisan, niti da imaš šta da kažeš. Onda sam shvatila, i sebi rekla jedno prosto: ne seri. Budi iskrena prema sebi, ljubomorna si jer ti nemaš to vreme koje neko drugi ima. Volela bi i ti da radiš 100 dana izazova. 

Ok, ali gde je tu tekst? Sad već gubite strpljenje jer vam ništa pametno nisam rekla o 15 minuta pisanja. 

Čekajte, stižemo i do toga.  

I rešim ja da ipak nešto uradim. Pogledam oko sebe, knjiga koju sam zamislila da čitam je baš obimna, da ne kažem debela. Kurs koji sam uplatila sam čitala pred spavanje dok nisam shvatila da na kraju svakog poglavlja ima test, a da se ja ustvari ničega pročitanog ne sećam i da bi bilo lepo da mu se ozbiljnije posvetim. Od redovnog meditiranja sam odmah odustala, jer je primarni uslov tišina.

Dobro, ‘ajde da pišem. Kad već toliko pričam o tome da samo treba sesti i pisati i da je najbolji metod svaki dan po malo, makar 10 minuta, ‘ajde da probam ja to što drugima savetujem. 

kako-pisati-15-minuta-dnevno

Prvi korak 

Odluči se gde ćeš da pišeš? Hm, dnevnik nije za ovo. Praznih papira više nemam. Ne, nije zato što je vreme korone pa ne radi prodavnica. Već zato što se moja petogodišnja ćerka pretvorila u umetnicu koja je već potrošila pola šume i pored našeg negodovanja i željom za recikliranjem. Umesto da ona crta po onim štampanim primercima koji ničemu ne služe, ja štampam po njenim crtežima. Ne pitajte kako uspevam da pročitam to. 

Ok, kucaću na kompu, taman mogu da iskoristim tekst za još nešto. 

Drugi korak 

Pronađi dovoljno mirno mesto na kom ćeš moći da budeš fokusiran 15 minuta. Mesto, mesto, pa još mirno. Evo da probamo za stolom, neće me ometati. 

Treći korak

Počni da meriš 15 minuta. Ok. Krenula.

Mama… Gde su mi papiri? 

Ustala, dala papire, vratila se, nastavila. Da li se sad ovo računa? Ništa, ‘ajde iz početka. Počinjem da pišem.

Hoćemo za ručak špagete? 

Aha. Nisam sigurna da sam čula pitanje, samo klimam glavom. 

Moramo onda u prodavnicu. Mislim da je red. 

Aha. I dalje ne znam šta je pitanje, verovatno je ok da i dalje klimam glavom.  

E nije red, idem odmah. 

Aha.

Mama, daj mi vode. 

Traži od tate. 

Otišao je u prodavnicu. 

Gde?

Gasim štopericu. Ustajem. Dajem vode. 

Mico, mama nešto piše, idi crtaj, pa ćemo da se igramo za 15 minuta. 

Dobro. 

Opet uključujem štopericu. Pišem.

Čujem plač bebe. Možda nije moja beba. Plač je glasniji. Možda, ipak nije moja beba. 

Mama, beba plače. 

Ok, jeste moja beba. 

Zaboravila sam da isključim štopericu. Kada sam ponovo pogledala na sat izgledalo je kao da sam pisala sat i po vremena. Nije loše, osim što nije realno. 

 

I šta u stvari želim da vam kažem? Pređite na poslednji korak za zaključak. 

 

bela-posteljina-razbacana

Četvrti korak

Možda nemate decu, možda trenutno niste u karantinu, jer ko zna kada čitate ovaj tekst, možda imate savršene uslove i deluje vam kao da je sve što pišem preterivanje. Da se razumemo, jeste. Ali da se malo bolje razumemo i nije. Jer čak i da nemate decu, niste u karantinu i imate vreme i prostor vrlo je verovatno da ćete sami sebe da sabotirate u pisanju. Možda ne prvi dan, možda ne drugi, ali peti i šesti sigurno hoćete. 

Zato je četvrti korak da postavite sebi izazov. Ali ne onaj koji drugi ispunjavaju, ne onaj koji ćete da radite zbog nekoga, da se vidi, ne. Takav izazov nikada nećete ispuniti, tako da ne morate ni da počinjete. 

 

Zašto ja nisam pratila 100 dana instagrama izazov? Zato što me ne zanima, ne loži, nije moj način da se izražavam, frustriraju me lajkovi i sejvovi, broj pratilaca i sve oko čega se vrti ta platforma. Ali u trenutku kada sam pomislila da svaki dan pišem blog, shvatila sam da je to to. Jer sve vreme mi samo nedostaje da pišem, ne dnevnik, ne crtice i ideje, da napišem celovit tekst. 

I evo ga. 

Za ovaj mi je bilo potrebno 20 minuta u krevetu, za laptopom, u 22.30 kada su već svi spavali. Vreme koje inače ne bih radila ništa posebno pametno. Vreme koje je potrebno da se napiše jedan tekst. 

sahara

Putopis srca: Maroko i lekcije koje nosim

U svetu pisaca, putovanja su više od pukog premeštanja iz tačke A u tačku B. Ona su portal kroz koji se ulazi u novi svet inspiracija, priča i lekcija koje oblikuju naše pisanje i šire naše horizonte. Na programu „Pišem knjigu“, koji vodim, jedan od segmenata obuke je upravo kako se piše putopis, učimo kako putopis može postati moćno sredstvo za povezivanje sa čitaocima, kroz koje prenosimo svoja iskustva, strahove, iznenađenja i otkrića. Ova priča koja sledi nije samo o Maroku; ona je otkriće unutrašnjih pejzaža jednog putnika koji se susreo sa strahom, neizvesnošću, ali i lepotom nepoznatog.

Ako smo mi sami dovoljno egzotični, svaka destinacija može da nam bude takva.

Egzotične destinacije su daleke zemlje, pune skrivenih darova prirode, dugih savršenih peščanih plaža i toplog mora. Mesta na kojima žive ljudi spremni da vas na svaki mogući način ugoste, da učine vaš boravak iz snova što lepšim. 

Egzotika je osim toga i sinonim za skupo, nepristupačno ili pristupačno samo nekima, pa često zbog toga svi ti nestvarni predeli i fenomenalni ljudi ostaju deo naših najdivnjijih snova. Ali, da li zaista mora da bude tako? 

 

Postoje destinacije koje se možda ne predstavljaju kao egzotične, ali svakako to jesu. Jedna od njih je Maroko. I ovo bi moglo da bude iskustvo jednog putnika u Maroku, ali ustvari je moje iskustvo straha u Maroku. Zašto?

Da krenemo od Maroka, pa ćemo stići do straha. 

 

kako-se-pise-putopis-maroko

 

Maroko, izmedju straha i egzotike

Maroko miriše. Od momenta kada zakoračite na njegovo tle, sve jeste drugačije. Boje su življe, ljudi glasniji, ukusi intenzivniji. I sve vam se dopada, osim jezika koji ne poznajete i nepredviđenih situacija i okolnosti. 

Kada putujemo učimo o mestima na koja smo otišli, ali učimo i o sebi, nekada mnogo više nego što mislimo. Moje učenje je bilo intenzivno i važno. Moje učenje se ticalo straha i toga koliko smo spremni da ne verujemo drugima, pa ni sebi. 

 

U Maroku se od destinacije do destinacije putuje autobusom. Postoje državni autobusi za koje je važno kupiti kartu, nekada i danima unapred, i privatni, koji idu stalno, ili svako malo, ili „evo samo što nije“. I putuje se taksijem, od grada do grada, i to često košta isto kao autobus, za dve ili više osoba. 

Mi smo taksi situaciju izbegavali. Sve drugo nam je delovalo sigurnije, ali smo u jednom trenutku bili prinuđeni na nju. Došli smo isuviše kasno u Marakeš, a isto veče je trebalo da budemo u Esauiri, malom primorskom mestu na jugu Maroka. Autobusi više nisu išli, stanica je bila zatvorena, a pored je bio niz taksija. 

Marokanci znaju šta vam treba i ne libe se da vam to i ponude. Oni su u svojoj suštini prodavci, i hteli ne hteli, na ovaj ili onaj način oni će da vam prodaju i verovatno će da prođu dobro, dok ćete vi mislite da ste vi prošli bolje.

 

marakes-maroko-putopis

 

Zato ni ovaj put nisu čekali. Taksista nam je prišao i pitao kuda idemo. Rekli smo. Ponudio je da popijemo čaj. Seli smo i čekali. Vratio se i rekao da njegov prijatelj ide za Esauiru i da može da nas poveze. Da li želimo?

Mi smo se domunđavali, ko je sad prijatelj i šta hoće, zašto nas on ne vozi, svašta nam je padalo na pamet, al nismo imali izbora. Pristali smo. 

U Maroku se slabo priča engleski. Francuski je pored marokanskog zvaničan jezik. Mi smo francuski natucali. I tako, stali smo na ćošak ulice i čekali. Stigao je taksi. Prva sumnjiva stvar jeste da je bio drugačije boje od svih koji su se vozili po Marakešu. Bio je plav, dok su ostali bili žuti. Izašao je mladić, tražili su novac unapred, kad smo ga dali, rekao je da možemo da uđemo.

Taksiji su većinom oni nekadašnji mercedesi, kod nas poznati kao ciganski. Iznutra su u koži ili krznu i na prozorima imaju zavese, crne.

Delovalo je zastrašujuće. Bila sam prestrašena.

Krenuli smo. Videla sam otmicu. Sve mi je bilo sumnjivo. Što usporava pored drugih taksista i nešto priča, a onda vozi jako brzo. Što nas ispituje. Smirila sam se tek kada mi je telefon pokazao da definitivno idemo u pravcu Esauire. Mislim da sam malo i dremnula, ne sećam se. Znam da sam u jednom trenutku shvatila da pada mrak, da je zalazak sunca nestvaran i da mi prija vazduh koji ulazi kroz širom otvorene prozore. I uskoro smo i stigli. 

Izašla sam, uzela svoj kofer i konstatovala da sam živa i zdrava. Pre nego što sam krenula da ga vučem po staroj kaldrmi, sela sam na zidine. Zapitala sam se, šta se to desilo? 

 

Desio se Maroko.

putopis-maroko

 

U njemu bojama odvajaju taksije kako bi se znalo iz kog su grada, zato smo se mi vozili plavim, jer je to boja Esauire. Momak koji nas je vozio imao je 23 godine, ženu i dvoje dece. Rekao nam je da smo mi već zakasnili sa pravljenjem dece, šalio se i pokušavao je ceo put da bude prijatan, ali ja to od mog straha nisam shvatala. Vozio je ceo taj dan i čekao je da vozi nekoga nazad za Esauiru da bi mu se put isplatio, žurilo mu se kući, verovatno je bio i gladan.

Zato je vozio brzo. Nije imao nameru ni da nas kidnapuje, ni da nas opljačka. Samo je želeo da što pre stigne kući, jer ga i sutra čeka radni dan. Dao nam je svoj broj telefona, ako nam nešto zatreba dok smo tu. 

 

Tako je za mene Maroko postao i ostao egzotična destinacija. Jer egzotika je sve što mi poželimo da bude. Egzotika je iskustvo koje nikada nećemo zaboraviti i putovanje iz koga ćemo nešto naučiti. 

Loading new posts...
No more posts