Pisanje

Kako shvatiti proces pisanja?

Proces pisanja kao i proces pripremanja drva za zimu, kao i svaki drugi proces kreiranja i stvaranja je isti – potrebno je vreme.

Drva za zimu se pripremaju na proleće

Jutros me je probudio zvuk motorne testere. 

Ako ste ikada bili na selu ili u gradovima gde se loži, onda vam je taj zvuk poznat. 

Iritantan je. Jedan je od onih koji biste voleli da što pre nestane. 

Ali ako ga duže slušate pređe iz iritacije u neku vrstu meditativnosti. Onda može da vas odvede dva, tri koraka dalje, iza onoga što je prvi utisak. 

Uostalom tako je sa svim stvarima u životu. 

Protivno svim pravilima i logici ustala sam, otvorila prozor i vratila se u krevet. Oštar vazduh je sad nesmetano ulazio, zvuk je bio još jači, a ja sam se prepustila slikama koje su iskrsavale preda mnom. 

Promrze ruke iznad šporeta. 

Pucketanje vatre.

Bakine izborane ruke ubacuju još koje drvo. 

Pita mami mirisom i čini te gladnim iako to nisi. 

Drvo s kojim se podupiru vrata od rerne. 

Ostavljanje najvećih komada drva za noć, jer sporije gore. 

Žar koji zatekneš ujutru. Vatra tinja, ali se još nije ugasila. 

Niz mi je preknuo glas… 

Mogu li da obučem majicu kratkih rukava? 

Shvatila sam da je maj. Skoro leto. I da ko god da seče ta drva, ne seče ih za sutra ili prekosutra, za sledeći mesec. Ne. Drva za zimu se pripremaju u proleće. 

Dajte sebi dovoljno vremena 

Dovoljno vremena za nekoga je mesec dana, za drugog godinu ili samo jedna nedelja. Potrebno je da znate koliko je vama potrebno vremena i da nekako ograničite to svoje vreme. Potrebno je da znate koliko vam vremena treba da sredite svoja drva. Da ih kupite, donesete, isečete, nađete im mesto, sredite ga, pa ih tu slažete. Jer pisanje je i prikupljanje materijala, kreiranje koncepta i ideje, ali i brisanje i novo pisanje. 

Budite svesni procesa

Moguće je da vas je početna ideja izuzetno ponela i motivisala. To je onaj zvuk motorne testere koji sam ja jutros čula. Bučno je, intezivno i teško da bude neprimećeno. I apsolutno ne znači da će sutra da se dogodi vatra. Potrebno je da prođe period od maja do oktobra, dakle četiri godišnja doba da se dođe do cilja. Baš kao i u životu i u pisanju imamo godišnja doba i njihovu smenu. Imamo proleće, leto, jesen i zimu. Periode kad nam ide i kada cvetamo i one kada je sve mirno, jer se plodovi pripremaju da sazru. 

Krenite iz početka 

I kada prođete ceo proces, kada uspete da se zagrejete, da uživate u vatri i svim njenim blagodetima, budite svesni da nakon toga sledi ponovno sečenje drva. Koliko god truda uložili u ovo što trenutno radite, imaćete rezultat, ali kada to prođe, potrebno je da opet uđete u proces iz početka, na isti način. Verovatno ćete biti pametniji, iskusniji, brži, spretniji, ali put je uvek isti i uvek je potrebno preći sve tačke procesa. 

Verujem da je učenje procesa pisanja jedna od važnijih lekcija o pisanju, da biste stigli od sečenja drva, do vatre. Da biste shvatili da umete i možete. Da od knjige iz mašte dodjete do knjige u ruci. Na mentorskom programu za pisanje knjige prolazimo kroz sve tačke procesa pisanja, put je jasan i dobro strukturiran, ali ostavlja prostor i za slobodu u stvaralačkom izrazu. Uz podršku grupe istomišljenika, koji su na sličnom putu stvaranja, osećate se snažno i zaštićeno. Kroz upoznavanje procesa dobijate sigurnost koja vas prati i u budućim pisanjima.

Kako pisati 15 minuta dnevno?!

U vreme korone sam shvatila jednu vrlo važnu stvar. Ljudi se razdvajaju u dve kategorije. One koji imaju decu i one koji nemaju decu. Ovi bez dece ne znam šta su sve postigli i na koje važno mesto su u sebi stigli. Ovi sa decom znam gde su, i dalje sa decom, u sobi, među igračkama, u pokušaju da se sete gde im je dupe, a gde glava i da se sete kako se zovu, jer su uglavnom mama i tata. 

A kakve sve to veze ima sa pisanjem? Eee, sve kod mene ima veze sa pisanje, samo sam napravila malo veći uvod u temu kako da pišete 15 minuta dnevno. 

Dakle, ovi bez dece verujem  da su ostvarili bar deo svojih postavljenih ciljeva, završili nekoliko kurseva, par puta preslagali ormare i šta je sve već bilo na onim spiskovima koji su nam pomagali kako efektno da provedemo vreme u karantinu. 

Ja kao deo ove druge kategorije sam ostala na želji. Nisam se usudila ni da planiram, a uradila sam. To što sam ipak sve vreme držala radionicu pisanja mi je bio vrhunski poduhvat i suštinsko uživanje. 

Šta sam radila?

Između ostalog sam pratila nekoliko izazova. Sto dana ovoga i onoga. Malo su me ljutili. Pa su me mnogo ljutili, pa sam ih posmatrala sa vrlo racionalnog stanovišta. Pitala sam se zašto bismo svi morali da se izazivamo na nešto, nije to prirodno da si toliko dana inspirisan, niti da imaš šta da kažeš. Onda sam shvatila, i sebi rekla jedno prosto: ne seri. Budi iskrena prema sebi, ljubomorna si jer ti nemaš to vreme koje neko drugi ima. Volela bi i ti da radiš 100 dana izazova. 

Ok, ali gde je tu tekst? Sad već gubite strpljenje jer vam ništa pametno nisam rekla o 15 minuta pisanja. 

Čekajte, stižemo i do toga.  

I rešim ja da ipak nešto uradim. Pogledam oko sebe, knjiga koju sam zamislila da čitam je baš obimna, da ne kažem debela. Kurs koji sam uplatila sam čitala pred spavanje dok nisam shvatila da na kraju svakog poglavlja ima test, a da se ja ustvari ničega pročitanog ne sećam i da bi bilo lepo da mu se ozbiljnije posvetim. Od redovnog meditiranja sam odmah odustala, jer je primarni uslov tišina.

Dobro, ‘ajde da pišem. Kad već toliko pričam o tome da samo treba sesti i pisati i da je najbolji metod svaki dan po malo, makar 10 minuta, ‘ajde da probam ja to što drugima savetujem. 

Prvi korak 

Odluči se gde ćeš da pišeš? Hm, dnevnik nije za ovo. Praznih papira više nemam. Ne, nije zato što je vreme korone pa ne radi prodavnica. Već zato što se moja petogodišnja ćerka pretvorila u umetnicu koja je već potrošila pola šume i pored našeg negodovanja i željom za recikliranjem. Umesto da ona crta po onim štampanim primercima koji ničemu ne služe, ja štampam po njenim crtežima. Ne pitajte kako uspevam da pročitam to. 

Ok, kucaću na kompu, taman mogu da iskoristim tekst za još nešto. 

Drugi korak 

Pronađi dovoljno mirno mesto na kom ćeš moći da budeš fokusiran 15 minuta. Mesto, mesto, pa još mirno. Evo da probamo za stolom, neće me ometati. 

Treći korak

Počni da meriš 15 minuta. Ok. Krenula.

Mama… Gde su mi papiri? 

Ustala, dala papire, vratila se, nastavila. Da li se sad ovo računa? Ništa, ‘ajde iz početka. Počinjem da pišem.

Hoćemo za ručak špagete? 

Aha. Nisam sigurna da sam čula pitanje, samo klimam glavom. 

Moramo onda u prodavnicu. Mislim da je red. 

Aha. I dalje ne znam šta je pitanje, verovatno je ok da i dalje klimam glavom.  

E nije red, idem odmah. 

Aha.

Mama, daj mi vode. 

Traži od tate. 

Otišao je u prodavnicu. 

Gde?

Gasim štopericu. Ustajem. Dajem vode. 

Mico, mama nešto piše, idi crtaj, pa ćemo da se igramo za 15 minuta. 

Dobro. 

Opet uključujem štopericu. Pišem.

Čujem plač bebe. Možda nije moja beba. Plač je glasniji. Možda, ipak nije moja beba. 

Mama, beba plače. 

Ok, jeste moja beba. 

Zaboravila sam da isključim štopericu. Kada sam ponovo pogledala na sat izgledalo je kao da sam pisala sat i po vremena. Nije loše, osim što nije realno. 

I šta u stvari želim da vam kažem? Pređite na poslednji korak za zaključak. 

Četvrti korak

Možda nemate decu, možda trenutno niste u karantinu, jer ko zna kada čitate ovaj tekst, možda imate savršene uslove i deluje vam kao da je sve što pišem preterivanje. Da se razumemo, jeste. Ali da se malo bolje razumemo i nije. Jer čak i da nemate decu, niste u karantinu i imate vreme i prostor vrlo je verovatno da ćete sami sebe da sabotirate u pisanju. Možda ne prvi dan, možda ne drugi, ali peti i šesti sigurno hoćete. 

Zato je četvrti korak da postavite sebi izazov. Ali ne onaj koji drugi ispunjavaju, ne onaj koji ćete da radite zbog nekoga, da se vidi, ne. Takav izazov nikada nećete ispuniti, tako da ne morate ni da počinjete. 

Zašto ja nisam pratila 100 dana instagrama izazov? Zato što me ne zanima, ne loži, nije moj način da se izražavam, frustriraju me lajkovi i sejvovi, broj pratilaca i sve oko čega se vrti ta platforma. Ali u trenutku kada sam pomislila da svaki dan pišem blog, shvatila sam da je to to. Jer sve vreme mi samo nedostaje da pišem, ne dnevnik, ne crtice i ideje, da napišem celovit tekst. 

I evo ga. 

Za ovaj mi je bilo potrebno 20 minuta u krevetu, za laptopom, u 22.30 kada su već svi spavali. Vreme koje inače ne bih radila ništa posebno pametno. Vreme koje je potrebno da se napiše jedan tekst.