NeMili – kako napisati kratku priču na radionici kreativnog pisanja?
Priča NeMili je nastala na radionici pisanja Stavi tačku. Na radionici se traga za odgovorom kako napisati kratku priču? Takođe se usvajaju teorijske osnove kroz svakodnevne i nedeljne zadatke. Uz to se stiče navika redovnog pisanja, uče tehnike prevazilaženja blokada u pisanju i kreiranju i upoznaje sopstveni proces pisanja. Cilj radionice pisanja je da se usvoji proces pisanja kratke priče, kao forme koja može da se koristi za objave na mrežama, blogovima ili dalje kreativno pisanje i rad, ali i postavi ideja za neku dužu formu koja se kreira na nastavku radionice 100 dana – reč po reč.
Sava je nonšalantno zakolutao očima, njoj iza leđa. Pritajeno i nevoljno ugađanje majčinskom instinktu, nepobedivom oružju. Ostao bi još zavaljen u fotelji i rešavao ukrštene reči. Voleo je svoj hobi i privatnost koju je iziskivala, da svoje dileme rešava sastavljajući sve te reči i skraćenice. Nebrojano puta ne pročitavši pitanje i samouvereno upisujući ispravan raspored.
Bio je neispavan, pomalo razdražljiv i usporen za podne. Ne seća se ko je koga uspavao pre, da li on dete ili sin tatu. Bili su obučeni za odlazak po doručak ali je san savladao obojicu, posle burne noći. Nije ni bilo važno, uputio se po naredbi gospoje do spavaće sobe.
Mogao je da čuje njene misli, to vrzino kolo koje ni dan danas ne ume da raspetlja. Surovi jezik neizrečenog među njima.
Noge su mu bile teške, koraci nečujni i vukao se kao osakaćeno pseto po hodniku. Memla se širila svuda. Obećao joj je prošle godine kada su došli da će to prvo srediti. Senke od vlage i buđi u ćoškovima učinile su da ti ornamenti rastu iz dana u dan. Bio je to dugačak i mračan hodnik. U sred dana si morao da pališ svetlo, osim ako ulazna vrata nisu bila otvorena.
Ulazna vrata su bila otvorena.
Zastao je. Želudac je nevoljno odsvirao prvi ton pritajenog užasa.
Svetlost se probijala i kroz snopove osvetljavala igru prašine po unutrašnjoj fasadi. Čestice kao roj pčela, lebde u zraku, prolaze tik pored nozdrve, pored oka, čela. Setio se kako mu je za dlaku sličan snop svetlosti svetlećih metkova spasao život. U vojsci kada se u povremenom mesečarenju našao na prozoru kasarne na IV spratu u sred noći. Kolega sa noćne straže je jedino tako uspeo da ga probudi. Zaustavio je prvi nalet paranoje odlaskom u sećanja iz daleke prošlosti.
Baš će jedna lomljava šoljice kafe da probudi dete – mrmljao je sebi u bradu.
Sigurno je promaja, čuli bismo da je neko ušao. Ali ne i da je neko izašao. Omakla se i ta misao ali nedovoljno vešta da stigne do svesti.
Zastao je ispred vrata sobe pre nego da kvaka zaškripi. Godinama nisu podmazivane brave. Oslonio se na vrhove prstiju, uhvatio nežno i savio kao da drži dečiju ruku. Odškrinuo i ostao zakopan. Zacementiran u nehoblovanom parketu sa doživotnim smradom memle koja je oduzela poslednji udah.
Krevet je bio prazan. Jastuk na podu i sunčeva svetlost koja ga zaslepljuje. Nije osećao ništa. Praznina oblika crnih rupa je metastazirala. Smogao je snage da iskorači i osvrne se po sobi. Sve je bilo na svom mestu, netaknuto u izvornom neredu i rasturenim igračkama po podu.
Pustio je korak i užurbano disao do susedne sobe koja se služila kao stovarište starudija i garderobe tri generacije unazad. Još se nije usudio da ga dozove, dok prvo ne proveri svaki deo kuće.
Nisu se nikada igrali žmurke, siguran je da Milisav ne zna kako se igraju. Soba je bila hladna i mračna. Osećao se mirs domaćeg skuvanog mleka koje mora da je Mila ostavila tu da se ohladi. Ta mala soba je služila kao zamrzivač za sva godišnja doba. Počelo je u njemu nešto da se smrzava. Zaleđen grč u adamovoj jami koja utabano čeka da ga parališe.
Soba je bila prazna. Špajz i kupatilo – preostale dve prostorije do povratka u stvarnost.
Praznina je sada u mislima. Ili je to već nekontrolisana sila koju ne obuzdava ni instinkt. Skoro istovremeno otvara dvoja vrata. Špajz minijaturan, osvetljen jednim škljocajem sijalice. Uredno poslagane tegle od turšije, ajvara i džema od šipuraka. Armija paradajz soka postavljena na prvu liniju fronta. Sa druge strane sterilni odsjaj keramičkih pločica koje odišu kanalizacionim isparavanjem.
– Milisave… Počeo je tiho i opsesivno da pevuši. Bez drhtavice u glasu, ali je grč postajao sve jači.
– Mili, gde si se to sakrio?
Istrčao je u dvorište i napravio krug oko kuće.
Bočna kapija je bila odškrinuta kao i svakog dana. Nekontrolisana navika komšiluka da koriste prečice između tuđih kuća. Proklinjaće dan kada nije poslušao Milu da zavare tu kapiju I koriste samo glavni ulaz. Pusta ulica. Cvrkut ptica koji postaje solistička simfonija udaraljki, orgulja i bongova. Preslikane unutrašnje aritmije…
Mila!? Šta li sada da joj kaže. Kako pobogu da se dozove razumu. Sve je bio bliži tome da izgovori na glas. Kako da se ogoli i prospe pred njom da je mališa nestao. Činilo mu se da je odjednom broji svojih osamdeset godina pred ispovedaonicom oca Draga, pogrbljen i sed. Pred kojim ni jedna staračka mudrost neće ispraviti trenutak kada im je dete nestalo.
Nestao je. Kao i on sa njim, u roditeljskom porazu da dete nije u kući.
***
Ivana Vukmirović