Cipele – inspiracija za pisanje knjige
Priča Cipele je nastala na programu pisanja 100 dana reč po reč. Priča je deo knjige koja nosi radni naslov Lenka. Ona je ovde kao inspiracija za pisanje knjige, za vas koji se još niste usudili da se upustite u taj poduhvat, ali i za vas koji ste krenuli, pa ste zastali ili se pokolebali. Svoje knjige možete da pišete u okviru programa 100 dana reč po reč ili individulnog rada sa mnom, u ritmu koji vama odgovara.
Ne znam jel sam nekad pričala nešto više o Jovanki, ali ima tih kinestetičkih tipova ljudi, a medju njima je i moja Jovanka. Da pojasnim; sporo priča i puno misli i premišlja, mora da joj se desi. Il da oseti na svojoj koži da bi poverovala, džaba joj objašnjavati nešto, ona mora da uzme u svoje ruke i uradi, da bi to shvatila ili upamtila.
Ja sebe svrstavam u sve tipove, al nekako najviše dominira taj vizualni tip, često umem da kažem, imam osećaj za lepo, što apsolutno nema veze sa tim. Često vičem, i objašnjavam tim nekim brzim tempom, da ovi kinesteticki tipovi, ne mogu ništa sa mnom da počnu. Kornjače i zečevi, kilavi Radovani i brzi Gonzalesi, dok se oni smišljaju da li im se kaki ili piški, ja obavila oba i sedim na verandi prekrštenih i dignutih nogu i uživam u svetu oko nas.
Otišle tako Jovanka i ja jedno letnje popodne, baš pred svadbu Marinog sina do grada, da kupimo cipele. Mislim da je to bilo tada i nikad više, jer sam posle i Jovanki rekla da upiše u kalendar, kad smo zajedno u kupovini bile.
Uglavnom, i jednoj i drugoj su bile potrebne cipele ili sandale. Jedna ulica, deset radnji sa obucom, drugi izlog i ja se zaljubila. Neke kožne rupičaste, mala peta, tri kajišica, oker boja. Ulazim da pitam za cenu, i vatam se za srce. Za novčanik nisam mogla, jer više para nije bilo, okrećem se i molećivo gledam Jovanku. Nije shvatila, pa je pogledam još jednom, kad ni tada nije ukapirala, pitam je bez imalo srama:
“ Ajde mi zajmiš ostatak novca koji mi fali, jer ja bez ovih ne idem na svadbu, ili one ili bosa!“
„Vazi Lenče, samo da ja prvo sebi nadjem, pa cemo videti koliko ce mi ostati.“
Klimam glavom, i molim prodavačicu da stavi moj broj sa strane, jer kako uvek biva, eto i ove su baš poslednji broj ostale i neće ih vise dobijati. Nekad se pitam, da li ih uče toj recenici u školi, ili je to karakteristično za našu zemlju, da naručuju od svega po jedan broj, obuće koje nigde više nema i koja se neće više proizvodiiti. Kad sam to pričala prijateljici koja živi negde u Španiji, njoj bilo smešno. Prvo, zaboravila je da tako nešto postoji, a drugo kod njih obuće toliko ima, da ona te svoje, uvek dočeka da kupi po sniženoj ceni.
E, da se vratimo na Jovanku kinestetičarku. Krenemo mi da obilazimo tih preostalih devet radnjica, u svakoj joj faca kao da nešto smrdi, kao da je pojela ili namirisala neku crknutu ribu, pa čekam kada će da bljucne. Uzima jedne i gleda, druge, treće, četvrte, pita za proizvođača, okreće, diže do izloga, diže ih ka suncu, gleda lepak ako su lepljenje, šavove ako su šivene. Uplašena je, vidim da ne uživa, al šta joj ja mogu, nisam je tukla po ušima da ide u kupovinu. Izlazi iz radnje i ne pita za broj ili da proba. I tako ljudi moji svih devet, onu moju ne računam. A da ne pricam da sem onih u koje sam se zaljubila, u svakoj radnji sam se sa bar po tri para još simpatisala, i da mi bi žao, što nisam u srodstvu sa stonogom, pa da ih sve nabijem na stopala i klepećem njima šorom.
Na kraju nema više radnji, a nema ni mojih živaca, pa tiho i onako ljupko pitam:
“Jel ti neces nista kupovati?“, što znači, ostaje vise para za mene, a drugo prekinućemo ovu agoniju, i za mene i za nju.
„Mislim da cu napraviti jos jedan krug.“kaze mi samouvereno, „ sada cu sigurno nesto naci“.
Da skratim priču, ja sam narednih sat i četrdeset minuta čekala u bašti nekog kafića, pijuckala kafu, ogrebala se za cigaru od konobara i čitala bazar. Ona je, u tih sat i četrdest minuta, obišla sve radnje jos jednom, verovatno iste rituale sprovodila, da je imala mikroskop, bacila bi ih ona pod povećalo, da vidi poreklo koze, ili da zaključi koji je bio zadnji obrok te jadne životinjice, čiju su kožu upotrebili za izradu date.
I vratila se praznih ruku.
Na jedvite jade mi pozmajmila novac, koji je naravno odmah dobila po povratku u Klostrice i sve vreme negodovala i žalila se na prodavnice, prodavačice i kojekakve druge stvari koje su joj pokvarile kupovinu.
Nekoliko nedelja nakon tog našeg izleta sam joj rekla šta mislim o kupovini sa njom i da je molim da se ne ljuti na mene, jer to moj vizuelni tip ne može više mirno podneti. Naravno da smo ostale dobre, nikad nokat meso, jako poštujemo, al ne toliko, da bi ikada više, dobrovoljno išle zajedno u kupovinu. Ni do pijace.
Gorana Dikić Varga