Kako sam napisala i izdala svoju prvu knjigu Jebe mi se?
„Vanja, kako si napisala i izdala svoju prvu knjigu Jebe mi se?“
Nisam pomislila da pitanje kako sam napisala i izdala svoju prvi knjigu jebe mi se može da ima odgovora koji je dovoljno širok da stane u blog post. Ali sam shvatila da me ljudi to često pitanju. Neki stidljivo i kako pitanje bude polu skriveno često i ne dobiju odgovor. A nekada vrlo otvoreno i direktno, čak tražeći i kontakt izdavača.
Da krenemo od kraja. Da. Jer je moj početak dosta specifičan i u stvari nije krenuo od toga da sam ja sela u napisala knjigu. Tako prošla kreativni proces, fazu sređivanja teksta, pisanja druge i treće verzije knjige, potom lekture, korekture, pa traženja izdavača. Ne. Ja sam prvo našla izdavača i knjigu sam pisala manje više po narudžbini i sve zaključke u vezi sa pisanjem sam izvukla posle. Tako sam počela da verujem da je izdavanje knjige autentična priča, baš kao i svaka priča koju pišemo. I takođe sam naučila neke stvari koje su se meni ispostavile kao važne za pisanje. Mislim da upravo ovo može da vam pomogne mnogo više od nekih tehničkih strana i informacija u vezi sa pisanjem knjige.
Knjiga se piše mnogo pre nego što stvarno počnete da je pišete.
Knjiga nekada počne da se piše, a da toga niste ni svesni. To se dešava tako što pamtitie svoju stvarnost, ali i zabeležite važne, emotivne, zanimljive životne trenutke. Tako što slušate dijaloge u prolazu i imate onaj osećaj za zamrzavanje trenutka. Znate ono kad hodate, sedite ili prosto živite u svom danu i od jednom vam se učini kao da je sve to deo nekog filma ili nečeg većeg. Ta slika od jednom za vas iza sebe ima priču i to je priča koju ćete možda jednog dana da zapišete.
Dovoljno je da želite da napišete knjigu.
Ja sam se plašila pisanja knjige. Iako sam pre te prve knjige napisala niz tekstova, drama, adaptacija, kritika, članaka i blogova prosto je ideja da sednem i napišem knjigu bila daleka i strašna. A sa druge strane sam to jako želela. Ono što sam posle shvatila jeste da me je ta želja i ako po malo i neatrikulisana i nejasna, samo intuitivna držala kroz neke teške periode u životu, o kojima sam u stvari više pisala u drugoj knjizi. Kada mi je bilo teško, ja sam mislila da mora da bude bolje da bih pisala i podelila neke priče sa ljudima.
Važno je da znate kakvu knjigu želite da napiše.
Kao što sam rekla na početku, moj proces od pisanja do izdavanja je išao malo obrnuto ili bar ne tako pravolinijski. U jednom opuštenom razgovoru sa svojom urednicom sa kojom sam sarađivala na drugačiji način sam izgovorila kako bi izgledala ta moja knjiga. Posle sam u Jebe mi se knjigu i unela meni vrlo važan citat: Write the book you want to read. Ja sam njoj ispričala kakva je to knjiga, a ona je rekla ajde. Da, znam da to zvuči kao neka situacija iz snova ili je prosto nešto što je život poslao, a ja na to ajde nisam rekla hm, da li mogu, da li umem, već sam rešila da pišem. Takođe, iza te priče ima još priča i značenja, ali i njima drugi put.
Najvažnije je da znate kako će da izgleda vaša knjiga – koja je njena forma.
Moja knjiga se zove, u najmanju ruku specifično – Jebe mi se. To nije bio prvi naslov koji je bio u opticaju, ali su i svi drugi bili jednako drugačiji. Sve što se nalazi između korica te knjige podržava moju primarnu želju, a to je da se igram i da napišem baš onakvu knjigu kakvu sam želela da čitam. Knjigu kakve su bile mnoge dizajnerske, polu prazne interaktivne knjige koje sam s oduševljenjem nalazila i kupovala u inostranstvu.
Kada je knjiga izašla mnogi su se šokirali i zgrozili, a ja sam znala, kako je jedna novinarksa primetila u tekstu da sve što mislim o tim reakcijama sam već napisala u samom naslovu. Takođe sam znala da nisam pisala roman za NIN-ovu nagradu, niti posmoderne kratke priče. Pisala sam sasvim drugačiju samo svoju formu, interaktivnu knjigu, priručnik koja može da sklopi moju priču i moje reči u jednu celinu. Baš iz tog razloga sam svoje radionice usmerila u tom istom pravcu – u traženju sopstvene forme. Jer kao što ne govorimo svi isto, ne možemo ni da pišemo svi isto. Kao što su neki od nas izrazito vizuelni tipovi, baš zato je nekome potrebno da knjige imaju i vizuelne elemente.
Ne možete bez samo jedne stvari – kontinuiranog i redovnog pisanja.
Od trenutka kada sam se dogovorila da ću da napišem knjigu, do momenta kada sam urednici poslala treću verziju prošlo je tri meseca. Deluje kao da je to kratko vreme za napisati jednu knjigu, ali ja sam za ta tri meseca radila na knjizi svakodnevno najmanje pet, šest sati dnevno. A nekada i duže. Ovaj pristup kontinuiranom i redovnom pisanju, ma šta da se spolja, i u meni dešava sam naučila na akademiji. Ovo je samo bio trenutak da ga još jednom utvrdim i da shvatim da to jeste put pisanja. Da nema tu mnogo teorije, filozofije, objašnjavanja. U stvari da ima svega toga, ali tek nakon što ima kontinuiranog i posvećenog pisanja.
I to je razlog zašto sam pokrenula program 100 dana – reč po reč. Zato što znam i verujem da je moguće za ovo vreme napisati svoju prvu knjigu, a da je uz adekvatnu podršku to još lakše. Ukoliko imate neke započete rukopise, niste sigurni koje su najbolje forme, koliko vremena za pisanje da odvojite i sve u svemu stvar se razvlači i vidite kraj i celinu svom tekstu – pridružite mi se u ovom programu. U obzir dolazi pisanje priča, romana, priručnika, popularne literature, stručne literature, bilo koje celine koja je za vas važna i teme o kojoj imate šta da kažete.
A moja ideja je da se i sama upustim u pisanje svoje nove knjige, eto prilike da zajedno budemo deo kreativnog procesa.