Kratka povest izvesnog gospodina Koste G. – radionica kreativnog pisanja

Kratka povest izvesnog gospodina Koste G. – radionica kreativnog pisanja

Priča Kratka povest izvesnog gospodina Koste G. nastala je u okviru radionice kreativnog pisanja Stavi tačku. Na radionici se usvajaju teorijske osnove kreativnog pisanja kroz svakodnevne i nedeljne i zadatke. Uz to se stiče navika redovnog pisanja, uče tehnike prevazilaženja blokada u pisanju i kreiranju i upoznaje sostveni proces pisanja.

 

Kada razmišljam o svemu tome, mislim da je slučaj udesio da se klupko sudbine odmota u određenom pravcu i na određeni način. 

Jednoga dana, naišla sam na podeblju kovertu, punu prašnjavih fotografija. Bila je plavkaste boje, poput onih koje se mogu kupiti u knjižari ili u pošti. 

Nije bila u najboljem stanju- čini mi se da ju je neko pocepao nemarnim guranjem fotografija kada ih je vraćao natrag. 

 

Kada sam je otvorila, po stolu se rasulo na desetine fotografija crno-bele boje, sa izuzetkom nekolicine njih koje su bile u koloru- što je tada bila prava retkost.

Mnoštvo nepoznatih očiju uzvraćalo mi je pogled; radilo se o licima osoba koje su na taj način zauvek ostale zarobljene u prostoru i vremenu. 

Nisam ih poznavala, nisu me upoznali, ko mari?

 

Ali, neka sila kao da me je vukla da počnem da ih razgledam, da opipavam njihovu zrnastu strukturu pod prstima, da ih proučavam i zagledam. 

 

Najednom, mene je zanimalo ko su bili ti ljudi zamišljenih pogleda, koji su uveliko ležali u njihovim vlažnim humkama. Pažnju mi je privukao jedan čovek od tridesetak godina koji se uzastopce pojavljivao na desetak fotografija. Isprva sam pomislila da mora da je u pitanju neka reklama, nekakva razglednica, ili nešto slične prirode. Nakon dužeg razmišljanja sam zaključila da je to nemoguće, kao i da bi bila prevelika slučajnost da se neka nepoznata osoba nalazi na tolikom broju fotografija u našoj porodičnoj kući.

Njegova pojava zračila je nečim neizrecivim, u očima mu je titrao odblesak vrcavosti, odisao je jakom energijom čak i u toj crno-beloj formi koja zarobljava; odisao je, rekla bih, izvesnim misticizmom koji se i posle svih tih godina činio neuništivim.

Na fotografijama se uglavnom nije smejao, a kada bi to i činio, smešio bi se ili sa neizostavnom cigarom u ustima, ili bi mu se osmeh raširio podjednako, sa obe strane usana, propraćen sa dve duboke linije, usečene na sredini obraza. Ruke su mu neretko bile smeštene u džepovima, a on uvek odeven u besprekorno odelo sa kravatom i šeširom. 

Čovek prosečne visine, natprosečnog izgleda, širokog čela, gustih veđa, zamišljenog pogleda, tankih usana, jake vilične kosti, uvek zalizane kose. 

 

Zelene oči, kao u mačke, toliko su moćne da se naziru ispod svih tih slojeva crnog i belog. Na ovom žalosno malom broju fotografija na koje sam naišla, možemo ga videti u različitim životnim situacijama: u vojsci, na nekom muzičkom uranku u prirodi, kako pozira za klasičan portret, kako je tada moda nalagala, sa prijateljima ili sa porodicom u šetnji, u pozorišnoj trupi, itd… Nije bilo teško zaključiti da se radi o jednom izuzetno zanimljivom čoveku koji je vodio izuzetno aktivan društveni život.

 

Nekoliko dana kasnije, imala sam utisak da mene taj čovek proganja gde kod bih otišla. Iz meni nekog tada neobjašnjivog razloga, nisam nikako mogla da prestanem da mislim na njega. Njegovo prisustvo neprestano se lepilo za moje, poput melase. Zašto toliko mislim na potpunog stranca sa fotografija? Osećala sam se kao da sam počela da živim dva života, jedan moj, javni, i jedan tuđ, njegov, privatni. A kada je to stanje postalo neizdrživo, odlučila sam da pitam jednu osobu za koju sam bila sigurna da će imati odgovor na moje goruće pitanje. 

Usta su oblikovala reči koje su potom izletele napolje: „Mama, ko je ovaj čovek? ”. Očekivala sam da će mi reći da ne zna, ili da je to neki maneken, glumac, u najboljem slučaju. Odgovor koji je usledio zapanjio me je do bezumlja: „Tijana, čovek sa fotografija je moj deda, a tvoj pradeda”. 

„Kako se zvao? ”, upitala sam, gotovo bez daha. „Zvao se Kosta Grujin ”., rekla je nekako setno. 

„Kosta, Kosta, Kosta…”, ponavljala sam, pomalo izgubljeno, a njegovo ime u mojim dubinama odjekivalo je poput trošnog i zarđalog zvonika tamo negde, na kraju sveta.

K-o-s-t-a. Kosta. KOSTA. Od njegovog mesa i kostiju-ja. Kosta. 

 

Tijana Zdravković je ime dobila po jednoj Selimovićevoj junjakinji i čini se da od tada živi u svetu knjiga. Piše kratke priče, a svoju fascinaciju istorijom i starim vremenima deli na svom profilu.

 

Top