Pisanje bez greške!

Pisanje bez greške!

Svi smo nekada uradili najgoru stvar ikada, grešili, prosuli, razbili, povredili, pali. 

I verovatno se stidimo toga. 

Retko to ističemo. 

U stvari, voleli bismo da se to nikada nije ni desilo.

I trudimo se da potpuno izbrišemo situaciju iz svoje svesti. 

 

A šta ako bi vam rekla da je upravo to mesto odakle je potrebno da krenete?!

 

Da, baš od te greške. Linije koja nije dovoljno precizno povučena. Teksta koji je pun je grešaka. Večere koja je završila u kanti za đubre, zato što je bila nejestiva. 

 

Greške nam govore idemo opet. Greške nas teraju napred. Greške nas udare u dupe. 

 

Pokušaji koji su se možda i pretvorili u uspehe nakon sati i sati proveravanja ima li ovde neke greške, postanu samo jedna u nizu dobro urađenih stvari i na žalost vrlo brzo je zaboravimo. 

 

A greške zapamtimo i ako smo dovoljno pametni iz njih učimo. Zapamtimo ih jer bole, jer znamo da možemo bolje, jer želimo više. 

 

Moja poslednja greška je cela štampana i zove se Plašim se! Ne, ne mislim da je cela knjiga pogrešna, naprotiv, prilično sam zadovoljna njom, ali gde sam pogrešila. Nisam uradila poslednju verziju knjige. Bila sam umorna, približavao se rok i mislila sam da je to dovoljno dobro. Pustila sam da ode tako. I? 

 

Ništa. Sada znam da ću da čitam još jednom i još jednom.

 

Zašto su deca tako savršena bića? Zašto razumeju stvari bolje od nas? Zašto se tako lako usude iako nemaju pojma? Zašto misle da mogu, pa i kad ne uspeju i dalje misle da mogu?

 

Zato što su nesavršeni u svojoj savršenosti. 

 

I zato što nemaju pojma šta znači biti savršen. 

 

Prosto su takvi kakvi jesu. 

 

Prljavi, musavi, puni energije, zaigrani, rešeni da nešto postignu, čak i ako je nemoguće. 

 

Jer oni i ne znaju da je nemoguće. 

 

Jer za njih nije nemoguće. 

 

Oni samo još nisu uspeli, ali sigurno hoće. 

 

I ono što je najvažnije njima ne smetaju razderana kolena, krvavi laktovi, razbijeni nosevi, pocepane pantalone. Oni se time hvale, svima ih pokazuju jer to su dokazi da su ipak uradili, iako su se plašili i mislili da ne mogu. 

 

Postoji jedna vežba koja će vas uvek podsetiti da uvek može gore i da to nije samo fraza koja se izlizala. Vežba ide ovako. 

 

Pokušajte da napišete najgoru moguću rečenicu. 

Ili pokušajte da napišete najbesmisleniju priču. 

Ja sam to upravo uradila. 

Samo sam puštala da sve o greškama što mi padne na pamet izbacim na papir. I neću sređivati. Neću pustiti drugu verziju. Neću se truditi da bude bolja ni savršena. 

 

Jer ću tako znati da i kada je najgore i puno grešaka, sasvim je ok. 

 

Napišite svoju najgoru priču ikada i okačite je iznad radnog stola. Svaka sledeće će garantovano biti bolja. 

 

Top