Moguće je pisati 15 minuta dnevno?!

15 minuta dnevno

Moguće je pisati 15 minuta dnevno?!

U vreme korone sam shvatila jednu vrlo važnu stvar. Ljudi se razdvajaju u dve kategorije. One koji imaju decu i one koji nemaju decu. Ovi bez dece ne znam šta su sve postigli i na koje važno mesto u sebi stigli. Ovi sa decom znam gde su, i dalje sa decom, u sobi, među igračkama, u pokušaju da se sete gde im je dupe, a gde glava i da se sete kako se zovu, jer su uglavnom mama i tata. 

 

A kakve sve to veze ima sa pisanjem? Eee, sve kod mene ima veze sa pisanje, samo sam napravila malo veći uvod u temu pišite 15 minuta dnevno. 

 

Dakle, ovi bez dece verujem  da su ostvarili bar deo svojih postavljenih ciljeva, završili nekoliko kurseva, par puta preslagali ormare i šta je sve već bilo na onim spiskovima koji su nam pomagali kako efektno da provedemo vreme u karantinu. 

 

Ja kao deo ove druge kategorije sam ostala na želji. Nisam se usudila ni  da planiram, a uradila sam… To što sam ipak sve vreme držala radionicu pisanja mi je bio vrhunski poduhvat i suštinsko uživanje. 

 

Šta sam radila?

 

Između ostalog sam pratila nekoliko izazova. Sto dana ovoga i onoga. Malo su me ljutili. Pa su me mnogo ljutili, pa sam ih posmatrala sa vrlo racionalnog stanovišta. Pitala sam se zašto bismo svi morali da se izazivamo na  nešto, nije to prirodno da si toliko dana inspirisan, niti da imaš šta da kažeš. Onda sam shvatila, i sebi rekla jedno prosto: ne seri. Budi iskrena prema sebi, ljubomorna si jer ti nemaš to vreme koje neko drugi ima. Volela bi i ti da radiš 100 dana izazova. 

 

Ok, ali gde je tu tekst? Sad već gubite strpljenje jer vam ništa pametno nisam rekla o 15 minuta pisanja. 

 

Čekajte, stižemo i do toga.  

 

I rešim ja da ipak nešto uradim. Pogledam oko sebe, knjiga koju sam zamislila da čitam je baš obimna, da ne kažem debela. Kurs koji sam uplatila sam čitala pred spavanje dok nisam shvatila da na kraju svakog poglavlja ima test, a da se ja u stvari ničega pročitanog ne sećam i da bi bilo lepo da mu se ozbiljnije posvetim. Od redovnog meditiranja sam odmah odustala, jer je primarni uslov tišina.

 

Dobro, ajde da pišem. Kad već toliko pričam o tome da samo treba sesti i pisati i da je najbolji metod svaki dan po malo, makar 10 minuta, ajde da probam ja to što drugim savetujem. 

15 minuta dnevno

Prvi korak 

Odluči se gde ćeš da pišeš? Hm, dnevnik nije za ovo. Praznih papira više nemam. Ne, nije zato što je vreme korone pa ne radi prodavnica. Već zato što se moja petogodišnja ćerka pretvorila u umetnicu koja je već  potrošila pola šume i pored našeg negodovanja i željom za recikliranjem. Umesto da ona crta po onim štampanim primercima koji ničemu ne služe, ja štampam po njenim crtežima. Ne pitajte kako uspevam da pročitam to. 

 

Ok, kucaću na kompu, taman mogu da iskoristim tekst za još nešto. 

 

Drugi korak 

 

Pronađi dovoljno mirno mesto na kom ćeš moći da budeš fokusiran 15 minuta. Mesto, mesto, pa još mirno. Evo da probamo za stolom, neće me ometati. 

 

Treći korak

 

Počni da meriš 15 minuta. Ok. Krenula… 

 

Mama… Gde su mi papiri? 

 

Ustala, dala papire, vratila se, nastavila. Da li se sad ovo računa. Ništa, ajde iz početka. Počinjem da pišem… 

 

Hoćemo za ručak špagete? 

 

Aha… Nisam sigurna da sam čula pitanje, samo klimam glavom. 

 

Moramo onda u prodavnicu. Mislim da je red. 

 

Aha… i dalje ne znam šta je pitanje, verovatno je ok da i dalje klimam glavom.  

 

E nije red, idem odmah. 

 

Aha… 

 

Mama, daj mi vode. 

 

Traži od tate. 

 

Otišao je u prodavnicu. 

 

Gde?

 

Gasim štopericu. Ustajem. Dajem vode. 

 

Mico, mama nešto piše, idi crtaj, pa ćemo da se igramo za 15 minuta. 

 

Dobro. 

 

Opet uključujem štopericu. Pišem… 

 

Čujem plač bebe. Možda nije moja beba. Plač je glasniji. Možda, ipak nije moja beba. 

 

Mama, beba plače. 

 

Ok, jeste moja beba. 

Zaboravila sam da isključim štopericu. Kada sam ponovo pogledala na sat izgledalo je kao da sam pisala sat i po vremena. Nije loše, osim što nije realno. 

 

I šta u stvari želim da vam kažem? Pređite na poslednji korak za zaključak. 

 

Četvrti korak

 

Možda nemate decu, možda trenutno niste u karantinu jer ko zna kada čitate ovaj tekst, možda imate  savršene uslove i deluje vam kao da je sve što pišem preterivanje. Da se razumemo, jeste. Ali da se malo bolje razumemo i nije. Jer čak i da nemate decu, niste u karantinu i imate vreme i prostor vrlo je verovatno da ćete sami sebe da sabotirate u pisanju. Možda ne prvi dan, možda ne drugi, ali peti i šesti sigurno hoćete. 

 

Zato je četvrti korak da postavite sebi izazov. Ali ne onaj koji drugi ispunjavaju, ne onaj koji ćete da radite zbog nekoga, da se vidi, ne. Takav izazov nikada nećete ispuniti, tako da ne morate ni da počinjete. 

 

Zašto ja nisam pratila 100 dana instagrama izazov? Zato što me ne zanima, ne loži, nije moj način da se izražavam, frustriraju me lajkovi i sejvovi, broj pratilaca i sve oko čega se vrti ta platforma. Ali u trenutku kada sam pomislila da svaki dan pišem blog, shvatila sam da je to to. Jer sve vreme mi samo nedostaje da pišem, ne dnevnik, ne crtice i ideje, da napišem celovit tekst. 

I evo ga. 

 

Za njega je bilo potrebno 20 minuta u krevetu, za laptopom, u 22.30 kada su već svi spavali. Vreme koje inače ne bih radila ništa posebno pametno. Vreme koje je potrebno da se napiše jedan tekst. 

 

Top